Шумадинка

•№ 33.

У Београду, у ПетакЂ 25. Ап]>ииа.

1852.

ШУИАДИВКА, т ЛИСТЂ 3 А ЖШВЖ*ВВЖ#®ЗВ 9 ЂШЉ ж©®©ш®ж< Унредник-Б и издавателв Лгобомирч. П. НенадовићЂ.

Оваи лнстћ излази ВторннкомЂ н ГЈеткомт*. Цена му е годншнн безт> завитка 14. цв. а полгод. 7 цв. са завнткомт* по цв. на по год. свупл!). Ко жели у Веограду да иу се носи кући а не у дућа†нли у канцелар"ио по' цв. на пола год.

X И М II А. (Уписано у кубету цркве св. Петра у Риму 1851. год. одђ П. П. Htrome владике.) Ради човћкЂ све што радитт> моше, Да угоди тебм вншнбш Бо?ке! Ci> облацима свете куле веже, У кулама чистми тамннг. жеже, Са напрегомг. теби Химне нише, Кђ теби робсномв побогкношћу дише У момћ густе мраке npociena, А дћтинскимЂ нарћчЈемЂ еца, Буромљ смутномЂ узвјанми атомг. ТаинствемомЂ запалћнми ватро »1ђ Хоће име твое да изрече, Што чуствуе то хоће да рече —• Са уздахомЂ топле сузе рони, Тога дужностЂ — то га нужда гони Руководства овде хоће твога А за гробомЂ блаженства тихога ХрамЂ е оваи чудо теби сличи, НекЂ твои гордми олтарЂ землви дичи! Охђ ! куд7Ј басамЂ ? што л' д сада кажемЂ? Сђ вћчнимЂ пламомЂ што прашину слажеиЂ.' Та онђ nie до творца слабога, ХрамЂ онђ Hie за Бога силнога ВећЂ рукотворЂ на маломЂ попришту, Како мрави на нђиномђ мравишту •Ти си себи храмЂ диго надЂ свима Што са†страшнми просторЂ обузима! Тме мировахЂ правилшемЂ ходомђ Подђ кристалнимЂ играго му сводомђ! Време тече бистр1 - емЂ потокомђ, Подђ нћговомЂ куполомЂ вмсокомђ —! ВћчностБ Kpie смршене трагове, У нћгове широке углове ■—! Сви свћтови вћчнимЂ Факелима, Кружаго се твоимђ небесима! Служе храму за свћтила твоме, Служе обштемЂ оцу превћчноме Димђ средине сђ когђ лучахЂ пламови СвудЂ се сиплго како вихорови , На средини стои гвога храма, Те прелива зраке у зракама, Служи Ж1шогљ плама источникомђ, Слудаи твоимђ вћчнимЂ жертве никомђ! —■

ПУТНИЧКА ПИСМА Првми данЂ нашегЂ чеканн овде, нанесе путЂ сдногђ шваицерца, кои е своимђ говоромЂ доста приличЈо ономе, што е путовао сђ нама до Цириха. МладЂ човекЂ, и тммђ вмше бмо е одушевлћнЂ за свое шваицерско отечество, онђ е се враћао изђ SlTa.iie гди е путовао, и тимђ е се више noHOcio шваицерскимЂ уређенћмЂ. Онђ е башЂ приспћо на своимђ колима, кадЂ смо за ручакЂ сели. Нћгова дуга и за уво забачена коса, нћго†кала6pe3Kifi шешнрЂ, нћго†одђ црне кадиФе капутЂ, и све што е на нћму бмло, преварило насв е све, те смо сђ почетка ммслили да е тал'1ннацЂ; али да е молерЂ, о томе се нисмо преварили. Мм се помакнемо еданЂ до другога и направимо му место за нашимЂ дугачкимЂ асталомЂ. Сђ почетка ручка обично свуда и свагда мало се говори, и ако се што рекне а оно се говори преко залогаа, по гдикон кратка ммсао. Обично онда кашике говоре, ерЂ свакш гладанЂ ита да што пре свого гладћ утоли. КадЂ прође говеђина (риндФлаишЂ), онда већЂ могу се чачЈгати зуби, могу се лако друга ела чекати, онда текЂ може се разговорЂ почети, и таи разговорЂ гди е веће друшство, за свакимЂ асталомЂ, свуда на свету, све постепено расте. КадЂ се супа донесе, онда е обично главнвЈИ разговорЋ CBiro: „добарЂ апетитЂ" или гди кои едући каate, да е супа одвећЂ врућа или ладна, да е неслана или преслан^а — то е готово са†разговорЂ при супи. При говеђини већЂ е мало више скопчана речв една за другу, по гдикое шалЂиве анектоде причаЈО се, по гди кои путнички догађаи, приповедаго се, гди обично редомЂ говори се а остали прилћжно слушаго, додавашћи по кадЂ кадЂ по неку речБ и примћтбу. КадЂ се донесе треће ело, онда се већЂ eino у сатлБицима до дна слегло, и оида свакш е нашао предметЂ разговора са своимђ комппомђ, или са онимђ што према нћму седи, и све два и два иман» rio неку препирку, и полако еданЂ другомЂ доказуе оно о чему су разговорЂ повели. При четвртомЂ елу или доцше нри печенго, свагии за свои рачунЂ говори, виче, доказуе, безда се осврће да ли кога свошмђ викомђ забунгое. Тако се то догађа више или манћ, при свакомђ ручку, гди е велико друшство; тако е и" сђ нама бмло целогЂ пуга, а особито кадЂ се кои странацЂ у нзшђ разговорЂ з'плете. КадЂ супу свршимо, и кадЂ се лупа кашика утиша, еданЂ одђ нашегЂ друпдтва изђ дну астала рекне томђ непознатомЂ младомЂ молеру: „Вм зацело долазите изђ ИталЈе?" „Изђ Итал^е господине!" одговори странацЂ. ,,6л' те да е то лепа земла?" рекнемЂ н и накренемЂ танвирЂ