Шумадинка

•№ 35.

У Београду, у Петакт. 2. Ман.

1852.

ШУМАДИНКА, ЛИСТТЈ ЗА УчредникЂ и издаватеив ЛмбомирЂ П. НенадовиКЋ.

Оваи лнстт. излазн ВторнакоИЂ н Петкоит.. Цена му e годишни безЂ завитка 14. цв. а полгод. 7 цв. са завиткоит. по цв. на по год. скупл%. Ко жели у Београду да му се носи кући а не у дућант. или у канцелар'ио по цв. аа пола год.

6ДНА СЦЕНА ЦА PtKH НИЛУ. (Изт. Moiithly Mag.) Мм смо имаии више путника на лађш. Међу овима наиаз1о се едан -b отмћнми нничарЋ, кои е у Каирћ путовао, гди е кућу имао; беше малогЂ узраста, добро наоружанБ и обучент.. и провод1о e свое иреме псовагоћи Арапе; кад*> е свои лепми ћилимљ на крову прострео, uoca^io се на нћга сђ дугачкимг. запалћнимћ чибукомг. и гледао e oito себе озбилвно као кака†велиши господинђ; имао е са собомЂ три до четири жене. На кров} сеђаше подћ штитомб една Египетска дама, коа е више црнш робинн око себе имала. По кадкадт> дала е свое лице угледати и премда е покриваломљ умотана бмла, опетт, е знала тако вешто уредити, да е све видила, што

сђ таласима бори и за помоћв виче. Три Арапина, кои су бнли добри пливачи, скоче у реку, али га нису могли стигнути. Старчевг. животђ несмотрено е жертвованг. бмо; да су лађу одма натрагБ пустили, 6bio 6 bi избавлћнЂ; али забуна на лађи беше тако велика, да су на то заборавили. Н ^говђ синђ, еданЂ младБШ висок1и ЕгипћанинЂ , ишао е горе и доле кодђ оногђ места, гди му е отацЂ у воду пао, викагоћи га непрестано по имену : „Ал1а! A.iia!"

редке тт и рлке. Вн нисте мога деда познавали? то е шгета; ерЂ онда бм морали познавати и мок> бабу, кон, премда е већ-в имала шесетБ и осамЂ година, опетЂ зато бнла е свагда , „ л . Јвесела и шалБива. Mofi е дедБ бмо смиренБ, и суевћсе на крову догађало. лсно смевнв, кое се каДЂ и кадЂ " ■ Ј ранЂ; мол оаба немирна, понекадЂ безбожна, пуна духа и подсмен.

исподђ нћне завћсе чуло, давало е доволбно доказагелство о томђ ; неколико пута шилнла намЂ е шећерлемета на поклонђ. У еднои малои собици, иокраи наше, бмла судва Француза, кои су се тако нсно разговарали и смевли као да бм бмли у Паризу, и у пркосЂ обичаима востока доручковали су они у еданаистЂ сагми, а ручавали су у шестЂ. Наше путованћ слабо е напредовало, ер -б лађари нису вештину пловена разумевали; али ништа Hie лепше, него ноћу кадЂ е месечина по Нилу пловити; да, околина беше одвећЂ дражестна, да бш се могло спавати. Дћиство месеца у овимб предћлима сасвимЂ е шкодлбиво за очи и како овде, тако после и у Apaein одвраћали су ме урођеници увекЂ одђ спаванн подђ ведримБ не6 омђ безЂ покривени очио. Зато валвда и гласи едно место у псалтиру: „Сунце некЂ те се некосне данк> а месецЂ ноћу!" Овде е месецЂ убиточнЈи за очи, него сунце, о чему самв л самв едномЂ »Јалосгно искуство учин!ој сасвимЂ е известно, да ће ономђ , кои при месечини наполћ спава, видђ скоро ослабити или се сасвимЂ изгубити. ДРУ Г 'И ДЗ нђ нашегЂ путованн догодјо се еданЂ жалостанЂ случаи. Наш -Б РеизЂ, честанЂ, и побожанЂ старацЂ, кадЂ е бмло подне сиђе у еданЂ чунЂ, кои е бмо острагЂ за лађу привезанЂ, да се Богу помоли, ерЂ велика гунгула, кон е на крову лађе владала, ше му допуштала, да тамо ову свонз дужностБ изврши. У чуну кле кне и окрене лице КЂМеки, сасвимЂ у молитви удублћнЂ, кадЂ се при клананго еданпутЂ лко пригне изгуби равновћс1е и сђ главомБ напредЂ падне у воду. Одма се учини ларма: „РеизЂ е пао уводу", викало се са свпо страна. Лађа е пловила врло брзо, и мм смо га угледали, гди се

1оштђ докђ самБ бмо малБШ, див1о самв се трима нбукама и толикимђ ружама, кое су свагда свћже стаале у орману, гди е моа баба обично колаче и посластице држала. Опоминао самЂ се, да самБ јоштђ изђ могђ давнашнћгЂ детинства те ругке и абуке запамтјо, и ny^io самБ се како руже за толико време нису увеле, а нбуке иструлиле. Бб1ло ми е 10 година, кадЂ самБ се peinio, да овимђ руигама и нбукама едну посћту учинимЂ. МетнемЂ на едну столицу другу, и трећу иа другу, и овимб начино мђ изиђе ми прнлично за рукомЂ, да те желБне ствари у мого властв доб1емЂ. Не мало чудт самБ се и радовао сама се, кадЂ ме мирисЂ ружа и вкусБ нбука увери, да су ове чудновате руже праве природне руже, а ове чудновате лбуке праве природне абуке. ПоитамЂ, да остатакЂ мога блага caitpieM^; остатакЂ велимЂ, ерЂ самБ едну нбуку већЂ смирјо. После едногЂ сата отишле су и оне друге две за првомЂ, а руже су лежале разкидане на землви. ЗатимЂ скупимЂ разнидано цвеће и бацимЂ крозЂ пенџерЂ, па отидемЂ кђ деди, да ме учи писати. „Дете мое", говораше онђ , „данасЂ те немогу учитиз ерЂ самБ слабЂ, аид' одлази." УвекЂ е тако говорјо дедЂ, кадЂ е имао главоболго, и придода: „оћу да употребимЂ мои обичнми лекЂ." „Деда", усудимЂ се упитати га", па кака†е то

лекђ

9"

— „То неможешЂ ти знати", одговорн ми онђ.