Шумадинка

JW м«

Ш7МДДВНК4 ЛИСТЂ ЗА жшљшжтвттчљ^ мш? ш Учредник -б и издавателв Лгобомирљ П. Ненадовнћ?..

Ован лнстђ ивлази ВторникоиЋ и ПеткоитЕ*. Цена му e годншнн безт» завнтка 14. цв. а полгод. 7 цв. скупл&. Ко жели у београду да му се носн кући а не у дућант* нлн у канцеларш no' цв. на пола год.

са завнткомЂ по' цв. на no' год

Д Р А Г И. (Иаг Бранкови пее.ама.) Петии вого, ето зоре, Збогомт. драга, н одлазииЂ, Туђе доле туђе горе Валн мени да полазимЂ, Та за лето за читаво Одо злато, остаи здраво! „О мани се туђа света, Кодђ куће е веруи болћ, Ман' се драги пута Јелета, Ман' се знол и неиолћ, Ox' над-ћ сунце летно плане Оће гонакЂ да сустане." ГоромЂ ладпи ветри пвре, Па знонво ладе чело, Изћ камена вода вире, Ладна вода крепи тело, А кадт. легнемЂ густе гране Одђ сунчане npe бране. „Но кадЂ виарЂ страшно дуне, НебомЂ тресну плаи громи, КадЂ изђ неба киша груне, Врело надме, мостђ поломи, Нигде стана, вода свуда, КудЂ ћешЂ онда драги куда?" Нека плгоска, нека воде, Нека грома и ветрине, Гора има красне згоде, Има стене и пећине, Ту ћу, мила, да се скр1емЂ, Па олуи да се смиемЂ. ,,Ал' текЂ што ти нога крочи Да униђе у пећину, Ал' на сусретЂ зверЂ ти скочи, Гладна зверка на те зину, Немои драги немои ићи, Лоша коб те може стиГзи." Прођи ме се тако т' Бога, Сунце мое, душо мила, Докђ е мене мача мога,

!

¥ ч s N. \

Младе крвце докђ no жила, У пак о би гонакЂ сиш о Па весео ванЂ изиш'о. „Но кадЂ прође летни иламенЂ, МразЂ кадЂ землго стегне лготн, Пуца дрво, пуца каменЂ, КадЂ западну пусти пути, Када страшни нагну смети, Чнмђ ћешЂ нБима одолети?" Докђ е срца веселога, Докђ е зеке виловита, Докђ е Бога силенога Што се громомЂ амо ита, Залуду се смете сили, КадЂ ће Боже да закрили. „Дакле иде сунце мое, Ohe дакле да се скрје, Гледни драги злато свое Гледни срце како đie, O моме могу ми т' отети, fl ћу дане свое клети." Красни »хома има доста, K'o ти нигде и никада, Кодђ тебе ми срце оста, За то с' прођи свега нда, ЗбогомЂ драга, руку на, Верна буди ка но л. Оде лето и омара, Лишће жути, пада магла, СеверЂ душе, листђ обара, ВећЂ и зима силно нагла. Ал' и зима оде лгота, Смего c' доли и планине, А нашЂ путникЂ тште лута Тамо амо по туђине. „Ои стазице кадЂ ћешЂ витка Да се дома мени винешљ, Ои сунашце мога житка КадЂ ћешЂ опетЂ да ми синешв!" Тако путникЂ тужи, пое, Па горицомЂ далћ ити, Ал' краи пута двори стое Двори едни пнносити.