Шумадинка

У Београду 18. Марта 1855.

ЛИСТЂ ЗА КНБИЖЕБНОСТБ. ЗАБАВУ И НОВОСТИ. УчредникЂ и издавателБ Лгобомирљ П. Ненадокић -Б.

ТБЧ

. iv.

Оваи листђ излази вторникомЂ н петкомЂ, цкна м\' e за трн м-ћееца 4 цванцика.

л? аз

БЕ3 0ПАСНБ1И С Т Р А' > ђенови на пароброд-Б седнемг, И у вече за Ливорно с' кренемг. В ^тарЂ Tio покреће таласе, Лађа пловећ' Tio лголгошка се, Кадт. с' нагледамљ Апенински гора, И сунашце допратимЋ до мора* Сиђемт. доле гдћ тншина влада, Гд^ћ уморногЋ и сант. ме обвлада. Тект. што легнемт, — ал' ме чудо снађе, Страшант. вћтарљ дочепа се лађе. Па е баца и ст. нћоме се титра, Ко кад -в дете сђ лбукомЋ се игра. Све збун-ћно нигд-t нема реда, Свакв предв сооомђ гробЂ отворенБ гледа. Различни су изм-ћшани гласи, Лађа шкрипи мумлам таласи. Кадт. кад г б само капетант. се чуе. Командира и лађаре псуе. Жене, дћца. нучу и вриште, ВезЂ надежде свак^и помо К б иште. Многи б^жи, али незна куда, На мору е гробЂ отворенљ свуда. ИзванЂ лађе шштт. гора несрећа, Номрчина а бурл све већа. Нико незна куда лађа плови, Море бћсни и смртБ намЂ готови. r J'y надегкде ни кодт, кога нема. И сваки се за пут-Б вћчни спрема. Неко срећу свогб жнвота брои, Неко као ладнБ1и камент. стои. Неко клечи и богу се молн, И cnoMHHt што наивећма воли. Неко кука : ло, деца моа Остадоше — жалости безброн ! Н помисли: ао младо доба! Ко ће кукат' вкгше твога гроба. Далеко ми и отац -б и маика, Далеко ми сва родбина сладка. Али с тиме жалиће ме нче, Гд-ћ год-б види воду нека плаче. — Веће лађа удара o ст1;не, ЧакЂ унутра заплгоскуго с' пћне. И већ 'б пукла по среднни свода, Са сви страна широмЂ клгоча вода.

На едан-путБ, да е б4да већа, ПламенЂ букну, нзв-ћс.тна несрећа. Разпрште се одђ лађе машнна, Отворн се бездан -б и пучнна. Све то вришти, чупа се и плаче, Гд^1 ко стиже, ту v воду скаче. „С ђ Б огомђ свете, н те желннЂ оста, Али баремЂ пугово сзмб доста. Н прекидамЂ жовотђ у младости, КратакЂ животђ , ал' пунђ е радости." КадЂ са светомЂ тако се опростимЂ, Г отовђ obi н да у воду скочимђ. На едан-путЂ ал' звоно зазвони, Неко виче: „већЂ смо у Ливорни." Н се тргнемЂ изђ сна тога страшногЂ, И путника видимђ мирна свакогЂ. Неки с' диже, неки ioniTe спава, ПредЂ млогима већЂ стои и кава. ПротремЂ очи, али свиће зора, Нити ватре, нити 6ypi мора. Одма скочимђ изђ мое постел^, ЖелннЂ света, сунца, неба, землћ. И у страу —• на пол-b изађемЂ, Ко што 6 б !.1 о све у реду нађемЂ. Иза брега —■ гд^ћ маслине саме Зелене се, шире свое гране Ита.пе лепе сунце с' рађа, Краи обале стои наша лађа. А Ливорно трговине слава, 1оштђ е мртво, Јоште у сну спава. У Ливорни 1831.

Б Е Л А Р У Ж А. (продужено.) „Морао самћ, R).iie. По несрећнои промени ствари' изпадне ми за рукомЂ да v Холландјго побегнемЂ. блену нисамв смео самномљ повести, ерв нисамв радЂ 6wo, да е учинимтв участницомЂ бћде едногљ бћгунца. Изт> Амстердама, гди самЂ а у нристаништу носенћмт. терета мои б^днми комадЂ леба засиуживао, сђ нбомђ сзмб непрекидно у писмама се разговарао. Како 6 бј ми радо слћдовала , да е средства за путЂ имала. fl удвоимђ мое усилаванћ и теретнв1и посао , да 6бј to средство добмти могао. Данго и ноћу pa^io сам& v пристаништу, а при-