Шумадинка

у Б^ограду 5. Августа 1855.

ЛИСТТЈ ЗА

КНБИЖЕВНОСТБ, 3 АБ АВУ И НОВОСТИ Учредникљ и издавателв Лгобомирљ II. Ненадовићљ

ТЕЧ

. iv. {

Оваи листт» излазн вторниаомт, в петкомт. П >а му e за трн ^сеца i цванцика.

JW 64.

В Р Е М Е. ВезЂ конца самБ, к'о што безт. почетка, ОтацЂ н синђ евјм в^ћков' н ! А судба e створила тебека И зђ трулежа мрачни CTH.via.

Гд^ садљ леже твон споменнцн, II гд4 труну твов мумје Там' су мое си-ie прави знацн Сазидали судбн здан'|е.

И зђ велики твош споменика Сбирамт, плоде Moifi труда лА одђ гробнБ1, тру.1 w ти дасака Справ.1-ћна е посте.ш мон.

ВезкраннБЈи е путт. живота мога, У руци ми ланацЂ вћкова. А порфира бога прев -ћчнога Безсмртна ми плећа пОкрнва.

Безгранично мое е течен-fe, K'o беземртна што м'е судбина, И тБ1 сама — мое с' изрођен^ ! Л — господарт,, а тб1 — робина.

мћсто оставлао, него е котарицу сћ разнимт. болвим-Б естивомЂ т куини о едномљ клину вешао и то подалћ одтј ,: дувара. како мм до нК небм доћи могли. Али и, кои самБ се iomTt у младооти Moion разборитошћу и одважношћФодликовао, скочимг. вданпутЋ сђ оближнћгЂ зида у котарицу, гдћ самћ ео. колико ми е годђ подносило, а сбр друго побацамЂ доле Moiofi родбини, кол се као и н ти№ добро почасти. Но кадт. пустинвикЂ унутра уђе и аиди дармарљ, кои смо мм нашомЂ гозбомв починили. заповћди своме слу г жителго, да котарицу г Јоштх. више обћсЈ. На то дође му едант. гостђ путникђ , коега онђ добоо почасти. ОстатакЂ ела опетЂ у котарицу остави и овћси на ново, много узвишен1е мћсто сђ томђ намћромЂ. да види, да ли ће и ту мишеви достићи ? МеђутимЂ госгђ поче говорити и причати о свомђ чудноватомЂ мчскомћ и сувоземномЂ путованго, но уедно примћти, д га домаћинЂ готово и неузима на умЂ, почемЂ е cie на котарицу MOTpio. Зато се гостђ садЂ нађе ако увређенЂ и проговори: „И ти причамЂ о редкимЂ и особитиш догађаима, но ти ift и нежелишЂ чути. кадЂ ме неслушашЂ." — „О не," одговори пустинвикЂ , .,л те башЂ радв слушамЂ: али опрости мн, iuto морамЂ на котарицу гдцати, оћу да видимђ , да ли ће опстђ мишеви у нго ући — та поганЂ све ми у кући поеде тако, да мени едваито остае, да се одђ данаеЂ до сутра заранимб , пашта виЈпе, има еданЂ мишићЂ, кои и за све друге у к?гарицу улази, те се добро свачега нарани, а све друп што остане, свомђ дру г штву доле побаца." Онђ е ci овимђ мене малогЂ Саибара, подразумћвао. СадЂ пр )вори гостђ : „Tbi сђ твоимђ рћчма опоминћшЂ мецне басне о еднои госпои, кон CBoioH прЈате^ бици рек ,,0ва госпа недае безт. узрока чисто овеано жито а нечисто и неовеано." — „Како то ? А како е то бмло запБ1та пустинликЂ; а гоств му одговори: „Пази, пгодма ћешЂ знати, како е бмло, докђ ти само исприпоЛимЂ. КадЂ самБ некадЂ путовао, свратимЂ се едномЂ витеномЂ човеку на конакљ , и преко ноћв чуемЂ мужи дћ жени CBoiofi говори: „Жено, сутра ћу неке добре»ое прјнтелћ позвати на частв." А жена му г одговорж -Д ч а валвда ниси лудЂ , да свак ^и данЂ твое красне шителћ частишЂ, кои ће ти и ово нешто мало у кући, ко имамо све поести и попити, •— тако се бо" га ми не?че." На то iofi проговори муЖЂ: „Домаћице моа, то ЈжелимЂ, то е мон волн, па зато нека ти нимало небу^противно ! Н ти кажемЂ. да тврдица, кои са-

31 И III Tt С А М Б А Р Т>. rfiurie ušeoeo. Л самв се родјо у кућици едногЂ пустинБика , гдћ е доста мога друштва 6ti.io. Ту су укивили кромћ едиHfai покоинм родителл мо!и. сви нћгови стричеви, тетке и многа друга родбина. Ране смо доста и изо 6 илбно имали, ерЂ добри лгоди изђ оне околине непрестано су доносили пустинБику хлћба, брашна, стира, лн, масла, воћа и т. д. тако, да е оваи више до6б1-ио , него колико е потребовао; нћго†е посао 6 бго , само да се богу за нбшво здравлћ моли. Но, да ли се онђ доиста за нби молш, и да ли Шмђ е што нћгова иолитва помагала, то а незнамЂ. Оваи пустинбикђ иако e-, каошто реко. све еднако ране добшао, зато опетЂ Hie свашта на згодно !мо радогЈима и све еднако гомила. а никако неиздае,