Шумадинка

У Б^ограду 13. Септемвра 1855.

■ЈШ1Д1И1Д

ш

ЛИСТТј за КЖБМЖЕВНОСТБ, ЗАБАВУ Ж НОВОСТМ. Учредншљ и издавателв Лн>бомир% П. Ненадовићљ.

ТЕЧ.

iv.

Оаан листт. излазв вторникомЂ и neiaosnb. ЦЉна му е за три siceira 1 цванцика.

сј:;ровиште морскогђ разбоиника. (продужено.) ВбЈше дана био намг. e вћтарљ иоспћшанЂ. Капе-

кон е Изабела у свого собу отишла, „и онаи ni« човекг>, кои се усуђуе едну бе зђ обране дТ.воику увредити." Дуго ме е оваи гледао. као да се предомишлнвао да л' да се одма освети илп не: наносл1.дку окрене се на страну> намргођено гунђагоћи: „Ласно бм ми бмло , момчићу, да танв е ofaio непрестано пјлнб , и готово никако у каигу ти вратг. као врабцу одма одиинемљ иу море те бацммЂ^

долаз1о Hie, већт, е с£> момцмма nio, кои су сво почита Hie и стра према нћму губити, и сами се сасвимг. садЂ преиначаваги почели, кое е мени особито у очи падало.

и заиста ti>i небм првии бмо. ал' си намБ јоштђ потребаи i.. МеђутимЂ чуваи се!" СадЂ самв познао лсно, како ствари стое: ови су бмли заклгочили да постану

Мћсто безбрижне веселости. кое матрози обично к- МО рсг:и разбоиницм, а мене су хтћли као свогђ лћкара

маго. владала е кодђ нби садЂ нека брикглБивоств и за мишлћностБ. Све су двоица по двоица вукла се по лађи и шаптагоћи о нечеих. се ;ов1.тонали , као да су се о некомЂ великомЂ умишлаго договарали, при чему су се управителБ лађе и дрводела наидћлателши показивали. У средЂ овогђ нереда примћтимЂ такође, да су се нек1и, између нои бмо е и ЛаитнантЂ, одвоили бмли и никаквогЂ учас!Па нису хтћли имати на договору осталм. Ал' изђ нбиовм брижнм погледа заклгочимЂ, да они приблиаген!. каквогЂ несрећногЂ догађан очекуго. бдно вече, кадЂ е Изабелла по нћномЂ обичаго, праћена cBoioMi. робинвом-Б, по заоду сунца, по крову се лађе прошетала бмла, и пошла доле у каиту, затвори еданЂ црнацЂ одђ момака лађе, врата коа су к' степенима каите водиле , и сћдне предв иста, рекавши, да се пре дићи неће, докђ му она едан-i. полгобацЂ неда. Ту дрзкоств пратили су остали момцм сђ наивећимЂ смеioMT.: но а счепамЂ одма оногђ за лку и бацимЂ га чита†хватЂ далћ. У истомђ пакЂ тренутку скочи онђ опетЂ, извуче ножђ и устреми се на мене, а остали матрози спремали су се такође да му у помоћи буду. Н счепамЂ едно гвожђе у намћри до последнћ капи крви бранити се, но исто ми лаитнантЂ изђ руке изтргне рекавши ми тихо: „всте ли полудили, да се сђ тммђ лгодма свађате ? за бога будите мирни, ер г ђ н васЂ бранити немогу, почемЂ вмше никакве важности немамЂ !" И заиста онђ е истину roBopio; ерЂ црнцм, безЂ да су се за ићгово присуствЈе бринули, устреме се по другш путЂ на мене, ал' садЂ дође управигелБ лађе и нснимђ гласомЂ „мирЋ" викне: fi му приповћдимЂ шта е црнацЂ 4iiHio: и захтћмЂ да робове на преднви краи лађе отера. Алђ онђ опоро одговори: „Младићу , мм немамо овдћ никаквм робова, већЂ смо сви слободни лгоди на енглескои лађи. „Ова женска nie предметЂ ваше шале и вашегЂ безобразлука," рекнемЂ му п. затварагоћи врата, крозЂ

на лађи задржатн. НисамБ могао безЂ грозе мислити на судбину, кол бћднои онои шпанБОлки предстои; ал' самв се такође и pliiuio бмо да е до последнћ капи крви бранамЂ. Да бм на све приправанЂ бмо, сиђемЂ доле у каиту, напунимЂ пиштолћ moe и caiq >ie«!> i н v џепове; у исто време метнемЂ и мое новце и папире у џепЂ. МеђутимЂ чуемЂ да се плагна неке друге лађе виде, и кадЂ се на кро†попнемЂ, застанемЂ ifi у наивећемЂ ларманго и договаранго , да л' да причекаго па да виде, неби л' могли какву добру плнчку учинитн, ил' да бћже. Множина рћши последнћ чинити , и одма се сва вћтрила разапну. Ал' наша лаћа nie имала засадљ доста брзине: непозната она лађа све е ближе и ближе долазила, и по краткомЂ времену увиди се, да ше могуће одђ исте побћћн. СадЂ се заповћди мени и духовнику да сиђемо доле, и запрете намЂ, да ћемо одма погинути, чимђ горе изиђемо ил' вику почнемо дизати. Л саобштимђ Изабели мого сумнго и бригу збогв овм зли лгоД1и, та.чође ioK саобштимЂ да самБ naMl.pio ову лађу ма на кои начинЂ оставити и на другу прећи, ако видимћ да ће ока бмти воена каква лађа. ЗамолимЂ такође и нго и духовника да момђ примћру слћдуго. Она ми бла" годари са лгобвепунимЂ смћшенћмЂ и искреностћу, и изнсни се да в готова све чинити што а нађемЂ за добро, а уедно се сасвимг преда mošoh затптити. Одма за тииђ чз^емо пуцанБ топа, кои нашимЂ лгодма заповћди да вћтрила спусте и да лађа стане, и затимЂ запитаго , иакво е опредћленћ лађе наше. ОдговорЂ сђ наше стране као да оне онамо ше башЂ сасвимЂ задоволБ1о бмо, ерЂ се таки заповћди, да наша лађа сасвимЂ предЂ топове кралћвске боине лађе, зовоме „ТатаринЂ" дође, а да ће они кога послати , да намЂ пасоше прегледа. То е бмла едина надежда и наибола прилика за бћгство насЂ трога, и зато н заклгочимЂ врата обити. у случаго , ако онаи оФицирљ и к нама недође. Ал' то очаателно средство Hie