Шумадинка

318

теланљ đfcio, погледЂ на неколико крвави лешева Henpin- ( телски сасвимЂ ће ме излечити." i „Атила, кралго мои!" одговори ХилдерихЂ нћ-, жно: „Нестиди се таковм мисл1и, оне лепше украшуго ' опоре воиничке груди , него непр!лте.и.ске мртве главе. * Тм ни едну четвртљ ниси онолико onopi>, као што они мисле, кои те непознаго; у твоимг> грудма има тихш чувства негљ што е воиничко беснило; та ниси ли тш мени толико лгобови показао, толико доброчинства учинјо, као отацЂ смну своме да се у срцу иомђ теби споменикљ подигао, већш него сва воена побћдоносна слава твоа?"] Кралв е доброволвно допуст1о да га младићћ оваи , загрли, но затимЂ опоро одговори: „Тешко тебм, ако , се усудишљ момђ народу казати, да л лгобимт.; то е сла- , боств една, кого Атила презире. Срамт, и проклетство , стићиће ме, ако мои лгоди дознаду да Атила кога лгоби! } Ал ипакЂ и самБ твои ирпггелЕ.," продужи опетЂ нћж-1, Hie „ал' се немоК поносити MoioMt слабошћу!" „Слабошћу називашв тм то ? — О, тм незнашЂ шта е лгобовБ !" ■ Лакш осмеи прелети преко опорогЂ лица овогђ владателн Хуна. „Имао самБ а у првомЂ детинству момђ осећана, ил' самБ барЂ санно да ifi имзмђ , кон су гото- i во сасвимЂ наликЂ бмла на лгобавБ, пре него што самв i волго и насладу добмо у крвавммЂ борбама. Но то су бмла времена, кон су еадЂ далеко отишла !" ГласЂ му ти- ■ хо задркће, „садЂ ми е самртно крктанћ и роптанћ у- ■ бЈеногЂ непр!нтела ВБ1ше задоволБСтво, него осмеи жене! " „НезнашЂ тм шта е лгобовБ," одговори младићЂ ватрено: „и можда нећешЂ никадЂ знати; ал' ако те кадгодђ то чувство обузме, онда ћешЂ искусити, да шштђ слађе удоволбство има, него са саблБОМЂ у руцбј , на аловитомЂ конго преко крвавм непрттелБСКи трупина трчати." Мало зачуђено погледи Атила у Хилдериково запламћено лице. „Готово ми се чинн , да си тм самЂ то чувство познао, те си тако ватрено о Женама одђ еданпутЂ почео говорити ?" „Зашто да телажемЂ, кралго ?" одговори ХилдерихЂ: „6 стб , н лгобимЂ, и то одђ неколико дана " Мало натмушено одговори Атила: „ЛгобишЂ ? Лудо дћте , знашЂ ли тм да е лгобовЂ кђ жени, гробЂ храбрости ?" „О, Tbi се варашЂ , кралго !" одговори ХилдерикЂ' одђ како лго 6» мђ, осећамЂ л у себи толико храбрости и снаге, да бм се са сдномђ читаво !«ђ воискомђ 6opio." Атила се тихо насмев томђ одушевленго и одговори: Приповћди ми како е то бмло ?" „КадЂ Mbi преко пламена дима и развалина у ову варошБ уђемо, — рекне ХилдерихЂ —" и наши воиницб! y6iarotin и плнчкагоћи почну у куће продирати, auiio самБ а крозЂ улице да бм колико е внше могуће свирћпства нБиова предупред!о. Па како самБ тако крозЂ

*д н у улицу ropio, по Koiofi е наивише писке и вриске непр1нтела и вике нашм лгоди бмло, чуемЂ изђ сдногђ великогђ, већЂ пола у пламену налазећегЂ се здаши неку ужасну вику, као да е нека женска бмла. Брзо станемЂ утрчимЂ у кућу и нађемЂ у соби отца и брата на патосу у крви лежеће, а кћерБ , лепу као саму богинго лгобави, у страшнои и очантелнои борби проти†множине дивлби Hauibi момака. „Стоите! повичемЂ н на нби громовито , и ступимЂ кђ девОики бранећи е, а они кадЂ ме виде и познаду уклоне се. ТекЂ што девоика види да е одђ нби избав. лћна, падие ецагоћи на тћло отца и брата свога и обнезнани се, и да е нисамБ л, тронутЂ лћпотомЂ нћномЂ, у наручн узео и наполћ е изнео, бмла бм и она неизбћжно жертва пламена. ерЂ текЂ што е онако обневешћену на улицу изнесемЂ и на конн е могђ пОпнемЂ , стропошта се здаше одђ пожара, на тћла нћногЂ отца и брата. Тако е донесемЂ у мое обиталиште , ул^емЂ ioK мало вина у уста и тбшђ е мало повратимЂ." „ТекЂ што кђ себи дође, бв1ло io'if е прво ПБ1танћ: гди iofi e отацЂ и брат -б ? и кадЂ око себе погледа и примћти да Hie у својои соби, и кадБ мене предЂ собомЂ види у овомђ нашемЂ ратномЂ одћлу, nonpie свое нћжно лице рукама, и почне горко плакати и ецати. Н одма видимђ како тешко мора пасти нбои мое присуствје, па зато се удалимЂ , оставивши е нћнои туги ; но одђ тогђ тренутка почео ме е лепБШ ликђ те девоике пратити, и прати ме непрестано , нитђ ми даде мира ! НикадЂ ме женска лепота Hie тако тронула као садЂ, и кадЂ 6 bi она 6b 1ла мени jiio.ie наклонКна, а 6ti е за жену узео." „Па зарт. ти Hie наклонћна ?" запита Атила посмевателно се смешећи. „Првми дан-Б, кадЂ самБ е nocbTio, и трудш се да е утћшимЂ, окрене она презрително лице свое одђ мене, и Hie хтћла ни едну речБ да ми одговори , ио мало помало већЂ e могла и у лице ме безЂ гиушанн гледати, и чешће ми се чинило, као да е радо почивало вћно црно око на лицу момђ . Може ласно 6 б 1 Т и да мисао она, да и л онимђ четама принадлежимЂ , ! кое су нћног& отца и брата убмле , неће iofi дозволити да ме лгоби. Па ипакЂ осећамЂ у дубини душе мое , да безЂ нћ живити нећу моћи, и радо би и мого саблго и мого славу дао, само да едну едину лгобезну речБ чуемЂ изђ нћни уста: свакји е данЂ виђамЂ, и свак!и е данЂ ватренје лго6 имђ , па ипакЂ е јоштб далеко цћл& чмоа! Тако блудимЂ , садЂ коекуда, нитђ имамЂ више покол ни радости, нк> само видимђ, и само на иго мислвмђ. ВећЂ често хтћо 1 самБ ioii казати, како е ватрено , како е чисто и силно лгооимђ . ал' кадЂ ioii нћно бледо лице видимђ на комђ с туга онако лепо изражена, онда ми изумре рћчБ у устима и ућутимЂ. ПредЂ нбомђ нисамБ у станго ништа друго чинити, него е у тихомђ страхопочитан !го ; као божественми кака†образЂ у храму сматрати и обожавати, i и нћно лице у срце мое све дублћ закопавати." » „Шта треба ту много, будало," рекне Атила, „ниси » ли Tbi господарЂ и побћдителв. а она твоа робннн ?"