Шумадинка

У Б4ограду 7. Октомвра 1855.

ЛИСТТ. ЗА

КНБИЖББНОСТБ, 3 АБ

0 Б 0 С Т И.

Учредник -Б и издавателБ Лшбомир-в П. НонлдовиКљ.

ТБЧ

. 14. {

Ован лнотт. нзлази вторником-Б и петкомт>. Ц-ћна шу в за три м^сеца -1 цванцика.

82.

АТИЛА У ТРЈвСТУ. (иродужено.) Атила е међутимг> одао немирно по ceoioH еоби. На нћговомтз су се челу млоге боре набрале бмле , дубока загаоита руменг. по целомљ се лицу нћговом-b разпрострла бмла, устне су му дрктале одт. унутрашнћгт> колебанн. Атила e 6bio ужасанЂ. „6 самв ли а јоштг, Атила ?" roBopio е онт> самт> са собом -б, „е самБ ли п iouiTb кралв Хуна . i;oгт> су богови избрали да светљ освои ? 6 самћ ли iouiTB н таи. кои е у памЈ.ри да еднои слабо. сти подлегне ? Не! мекушацт. casib н, едант, презрителнии мекушацЂ, кои дозволавамт. , да едно женско чувСтво у мое се груди увуче. Но тако ми грома! Оно е девоика лепа; и мени се чини, нЈ.на 6w ме лгобавв срећнБ1!нт> учинила! Но ХилдерихЂ ? " — при овимта речма лице му се мало ублажи , „онђ е мои прттелв ! Она га лнзби, то самБ у и 1. нимб очима примћт1*о! ЗарЂ да срећу двего лгобећи се душа разоримЂ ? ЗарЂ да единогЂ npiaTe^a изгубимЂ ? И да срамЂ и поругу на мого главу

нагомиламЂ

9 (с

ЗатимЂ стане, и замисли се. Но од* еданпутЂ као да му нека дивлн туга крозЂ душу прође: тргне се и повиче ужаснвшЂ гласомЂ: ЗарЂ да небудемЂ срећанЂ ? € самх> ли н самЂ на то осуђенЂ да клетву и ужасЂ раапростиремт, и жнћмЂ, место лгобови ? Не. л ћу мени лгобовБ на силу присвоити: па ко се на землг,и усуђуе противити се, кадЂ Атила заповћда ?" — И при овимђ рћчма на нћговомЂ се лицу цео поносђ побћдителл поави. „ Гражите ми Хилдериха, воиводе ХебатовогЂ сина, оћу да нешто сђ нбимђ говоримЂ !" заповћди онђ набусито едномЂ одђ свои воиника, кои су му стражу предЂ вратима чували. ЗатимЂ се оаци на едну столицу , и гледао е намрштено и замишлћно предасе. Наскоро уђе ХилдерихЂ у собу. Изђ o^iro му е светлииа биажена она радостг., кого му е извћстноств о Амандинои лгобови проузроковала. Онђ ступи предЂ кралн, кои е iош тђ непрестано натмушенЂ сћдт , непримћчавагоћи Хилдериха. „Кралго мои!" почне младићЂ: „Заповћдјо си да ме зову. ИЈта захтћвашЂ одђ мене ? "

Атила га погледа, и при погледу на младића, као да га нека блаж!л чувсгва обузму. Неко е време као самЂ са собомЂ у внутренБОи борби био: «рЂ прегисие рукама свое намрштено чело, и рекне: Ништа, само нисамв хтћо самЂ овдћ 6 б 1 ти." „fl 6w и онако самЂ кђ теби дошао: ерЂ срећа, кол ми прси подиже , тако е велика , да е нисамБ у станго самЂ сносити, за то горимЂ одђ желћ теби е саобштити, будући да Tbi у Moion судбини толико участЈн з'зимашЂ : — садЂ башЂ дознао самв изђ нћнБ! уста, да ме лгоби. " Ирн овимђ рћчма изчезну сва благшн чувства изђ грудм оногђ дивлћгЂ мужа, обрве му се навуку надЂ очи као црни облацм бурногЂ времена надЂ зрћникомЂ, и 4тила се продере ужаснимЂ гласомЂ: ,,Ни речи вБ1ше о томђ ! " МладБш борацЂ погледа зачуђено у воизоду и крала Хуна, затимЂ му се приближи , и брижно га запБ1та: „Шта ти е добрБ1и кралго ? ЗарЂ неможешЂ да мого срећу чуешЂ ?" Атнла стисне зубима усне свое да бм тимђ внутренго бурго забунш, па одговори мирно: „Hie ништа, могу п мирно сђ то 6 омђ говорити, ерЂ самв твои кралв и господарЂ," ХилдерихЂ погледа зачуђено у кралћво намрштено лице и рекне: ,,fl те неразумћИЂ. „СадЂ ћешЂ ме разумћти!" одговори Атила ладно: „Хилдернче. а самв ти кодђ Шалонса животђ избавт." ХилдерихЂ nie чисто могао своимђ ушима вћровавати, ерЂ Атила Hie имао обичаи, учинћна добра споми" натн; но при свемЂ томђ опетЂ торжествено одговори: „О, никадЂ ти нисамБ тако топло благодарити могао као башЂ садЂ, ерЂ тб 1 си са моимђ нјивотомђ избав!о такође и наивише благо живота мога. За то желимЂ, да ме Богови у станћ поставе да ти то посведочити и дћломЂ ти благодарити могу; ерЂ вћруи ми кралго ! таи ме дугЂ врло тишти ! О. л те јоштђ видимђ , како ми на твомђ аловитомЂ вранцу упомоћБ трчишЂ, кадЂ ме она три Готта обколише и нападоше, а л одђ умора едва 1" оштђ рукама машемЂ — како тбх еднБ1МЂ ударомЂ првомЂ одђ нби главу на двое разсецашЂ, другомБ руку одђ рамена одвалгоешЂ а трећегЂ у бћгство гонишђ . Рана та , на