Шумадинка

у Б^ограду 11. Октомвра 1855.

ЛИСТТ> ЗА КНБИЖЕВНОСТБ, ЗАБАВУ И НОВОСТ Учредник-b и издавателв Ли»бо!мџнр-Б П. НенадовиКљ.

ТБЧ. IV. |

Оваи листт. излазн вторннкомг н петиомг. Ц1на м} г e за три »Лсеца 4 цванцнка.

} JW 83.

ДТИЛА У ТР16СТУ. (продужено.) III. Бледт. и узнлаирен -Б, ступи Хилдерихљ у собу. у ко iofi е Аманда замишлћно код-б прозора седила, и блудећимЋ погледом-Б развалине свое миле вароши гледала. Кадт> она младића угледа, зачуђена н 1, говомђ узплаиреномђ изгледу погледа га питак>ћи у очи. Но ohi> е счепа за руку и тужно ioK одговори: „Девоико , твоа e волл испунћна, Mbi ћемо бежати !' ; Дрктећи одх. радости гледала га е девоика у очи. но кадг> прим1>ти, како му е невесело лице , изчезне ion радостћ. и она ra запита: „Ко ти е ту, за мене тако пресрећну мисао улш у главу ? О н видимђ , богови се о нама брину и о нашои лтбови!" „Истина богови се брину о нама," одговори младићљ, „но зли богопи, демони, кои насЂ 'оће да разставе. Знаи несрећницо: Атила те лгоби !" Грозећи се caKpie девоика лице свое и повиче: „Боже ! зарЋ онаи необузданми звћрљ ? !" „ В идишћ дакле да одма сђ места бежати морамо, бјјо си иначе Tbi за мене изгублћна, па и л сћ тобомљ." ,,Ал' ниси ли ми казао, да е Атила твои ирјателв, и да ти е животћ избав!о ? Оће ли дакле, и може ли онт> тако свирћпЂ бмти. да две душе, кое се тако топло лгобе, као што су наше, са опоромг. рукомЂ сво Ј омђ разстави ? Та то ни еданЂ тигарЂ учинити небш могао , а камо-ли прјателв ! " МладићЂ залголд главомЂ. „Аманда, тбј непознаешЂ унутрашнБОСтв тогђ днвлћгЂ човека. КадЂ каква страстБ у нћговимЂ прсима забесни, то му она више неда мира донде, докђ е незадоволБи;за прЈнтелБство и наклоностБ нћгову кђ мени онђ немари: онђ 6б1 те сђ мои грудм одтргнуо. кадЂ 6 бј tw и са челичнимЂ ланцмма за мене привезана бмла, па ма да 6ti морао и свак1и колутћ истогђ ланца по сднбшђ мртвимЂ тћломЂ свогђ прЈатела одкупити. О. Tbi га непознаешЂ ! СтрастБ нћга засле плнва и чини га свачему способнимЂ !" „А Mbi бежмо!" повиче Аманда страшлБиво , „докђ H'e доцканЂ бмло; а се грозимЂ одђ нћгове лгобови као одђ саме смрти. О. аиде, аиде. беж мо !"

1 оштђ данасЂ ћемо бежати, јоштђ ове ноћи," рекне ХилдерихЂ. „врЂ у овимђ зидинама ниси ни сдногђ тренутка сигурна ЧамацЂ е већЂ спреманЂ, кои ће насЂ примити и преко мора пренети. Куда ? — то знаду богови; кудЂ му драго, само далћ одђ Атиле !" „О, тн незнашЂ како ме усрећаваш .ђ ! Води ме кудЂ годђ тм оћешЂ ! Гди си тн. тамо е мол срећа, мое блаженство ! Она бацн вагренми погледЋ на мадића, и жестоко га обгрлиЕши викне: „О, како те силно лго 6 нмђ! к Младић -б е полгоби у образЂ; но нћгово се чело неразведри, и очи му остану непрестано жалостиве и мутне. Аманда. кон то примћти, запита га: „ЗарЂ тм срећу и радостБ мого нечувствуешЂ, и неделиШЂ са мномђ? ЗарЂ мон лгобовг, nie у станго развеселити те, и чело ти разведрити „ „Девоико ! " одговори Хилдерихв тужно: „Hie то лакЂ коракЂ, когђ л намћравамЂ чиннти; другове, са коима самБ л одрастао, и кои су ме учили орунпемЂ владати, морамЋ д оставити, заклетву вћркости морамЂ погазити, кого самБ воиски и застави моши полож!о , одђ воиводе и кралн морамЂ бежати, когђ салш дужанЂ слушати и повиновати се! — Мое ће име жигосано бмти као име каквогЂ страшлБнвца и мекушца , кои воиску свого остави одђ стра према опасности и смрти. — П зкђ онда морамЂ и нћга оставити , нћга — —ХилдерихЂ прекине говорЂ, и мало затимЂ мекше проговори: „Та н самЂ га некадЂ .iro6io !" „Шта те Ј оштђ може везати за тогђ крвожедногЂ звћра," повиче девоика: „за тогђ пустогЂ дивлака, кои свое пр!*ателћ y6ia, кадЂ га нћгова страств обузме ? !" „Исто ми е тако жао , и одђ онн се лепм санова разстати. кое самБ некадЂ радо санно. Како би боина вика престала, и Атилина се жеђт> за завоенћмЂ наситила, н бн се у мое отечество вратш, и тн бн ме као мон супруга тамо пратила. Тамо бн те привео предљ старогЂ отца мога и рекао бн: „„Отче, даи ми твои благословЂ, ерЂ сзмб ову девоику за супругу изабрао!"" — И тамо бм живт сћ то 6 омђ , срећанЋ тво^омђ лгобоBito, знатанЂ и чествованЂ моимђ народомЂ у момђ отечеству, кое бн ми твол лгооовб двоструко украсила. Овако пакЂ мораћу живити далеко одђ могђ народа , дзлеко одђ могђ завичаа, као невћрнни, клетвопреступнБ^К