Шумадинка

У Б^ћограду Ž8. Октомвра 1855.

ЛИСТЂ ЗА

ННБИЖЕВНОСТБ, 3 АБ АВУ И НОВОСТ УчредникЂ и издавателв Лк»б<»«ирЂ !i. Ненадони1|%.

ТЕЧ

. iv. |

Оваи лнстт> нз.1ази вторвикомЂ н петкомЂ. Ц1;ва му « за три Јгћсеца 4 цванцнка.

Ј№ #8.

ТРУБА СТРАШНОГТ) СУДА. (ст> н1'.11ачкогг|

!ра заплави : птшце се уздигну. у внсђ . пћвашћи свое лсјне п1,сме . сћ брда и долина чула се пастиргка Фрулица.

Убмца оваи брзо се одавде удали.

Мртваца оногћ нађз' лгоди и у село однесу. На десЧесто су врло чудесно . а особито сношенјл чове-;номЋ слепомтз оку бшла му е рана, одт» удара оштрогљ

nienb ИЈивота међу со 6 омђ скопчана. Узлови и чворови, кое никаква лгодска рука, па бмла она ма како нћшта, упетлнти неможе; замршаи . кое и наихитрж умт> разрћшити у станк) nie. Истина е, да притомЂ све природно бмва, но то е башг> чудо . што е све обично , па ипакт> иешто оеобито одтудт> произлази. Ово се и у слћдугослучаго показуе. -.ч? БашЂ онде, гди е потест. два села раставлло, v средтв 'чуме догоди се едне пролетнћ ноћи, за време пуногљ м1 >сеца, ужасно едно дЈ.ло. 6дант> е човекљ клечао на прсима другомЂ, когт. е y6io и иои е мртавт> легкао. Обдакг> e aaeio 6bio лице мћсеца, славуи задржао свои звучиf>iи гласт>, за време докђ е клечећји онаи , мртвацу по џеповима преметао, и све llito е нашао, себи узео. Садт> га упрти на леђа, у намћри , да ra доле кт> рћцм кое се шум(> по издалека чуо, снесе, и v исту бацм. Од-н еданпутт> стане , задуванљ подђ тимћ бременомЂ. Мћсецт> е бмо изђ облака изишао, и бацао е свого тиху светлоств крозт> гране . и чинило се, као да су зрацм нћгови , тонов* 3 нћке, срце продируће пћсме носили. Сасвимт> наблизу свирао е поштарт> у рогт> мелод1го познате нћмачке пћсме : „ммслишђ ли на то ? " Нослоцу овомђ бмло е, као да е мртвацљ на леђима чу оагивш , и као да ra дави. Брзо бацм онђ бреме ово, па стане бћжати, све далћ и далћ. — Напоследку се на рћцм заустави , и стане слушати, све е бмло мирно . само су се таласи брзо валлли, као да су хтћли одђ тогђ убице побћћи. Оваи се садЂ лнто , што знакове свогђ злочин!н ние уклонјо и уништш , што ce тако детинвски уплаш|'о. СадЂ по»ити натрагЂ, блудећи тамо амо, узбрдо и низбрдо , знои му е сђ чела падао ; бмло му е , као да су му сви удови тћла оловомђ напунћни. Нонека ноћна птица, лепршагоћи скочила е у вмсђ, кадЂ се онђ овако крозЂ честу провлач1о, но никако до цћли доћи nie могао. Садљ стане, да 6bi правми путЂ усмотрЈО, разсмотравагоћи точше предћлЂ око себе, но текЂ што е трн корака напредЂ CTynio, бмо е већЂ у средЂ заплета; све му е предЂ очима трептило, и чинило му се, као да и сама дрва тамо амо оданЈ. и путЂ му сакриваго. бдва се напоследку зо-

камена. Нити се иасошЂ. нити пакЂ другш какавЂ знакЂ могао наћи , изђ когђ бм име. мћсто рођенн , или друго штп овогђ уб!еноп> познати могло. На гроблго , ное е пореДЂ цркве . на узвмшеномЂ едномЂ брежулвку лежало, исподђ когђ е друмЂ у камену изсеченЂ поредЂ села водш, заклгоче, да сутра данЂ тћло ово закопаго. Безброина множина лгоди присуствовала е при погребу. И зђ CBiro сусћднБ! села дошло е бмло ту лгоди, свакЈи ехтћо свого нениноств, свое сажаленћ, и участје према мртвацу овомђ показати. Тихо, безЂ нсногђ туженн. само са дубокомч> болЂомЂ у срцу , ишла е пратнн ова узЂ брдо, кђ гроблго. ДуховникЂ roBopio е на гробу. трогателно слово. Наипре е мртвацу обратш се, сђ рћчма : „У путу си погинуо. Тко зна, кудђ е срце твое тежило, и кое ти е срце на сусретЂ куцало. НекЂ онаи, кои све може, и све залћчуе, мирЂ и задоволвство у душу твош , пошлћ. НепознатЂ си погинуо . одђ непознате руке. Нитко незна, одђ кудЋ си дошао , и кудЋ е твои путЋ вод!о, но онаи , кои твои улазакЂ и излазакЋ познав, уп уtio те е на стазе, кое мм знати неможемо. Koioii си тм принадлежо цркви, коимђ си езикомЂ roBopio, ко може та нема уста питаги ? садЂ предЂ онимђ стоишћ , кои e CBiro црквм глава. когћ сви езицм именуго , но ни еданЂ га поннти у станш Hie. Слушателни! дигните самномЂ ваше руке," рекне духовникЂ . окренувши се скуплћнимЂ пратјоцима, и сви дигну руке у висђ , па онда онђ продужи далћ беседу : „Мм дижемо иаше руке, горе кђ теби, о свезнагоћш ! оне су чисте одђ крвне кривице. Овде при сииномћ сунцу исповедамо се, мм смо у томђ дћлу невини. Но правичностг. нћгова неће изостати," рекне духовникЂ, окренувши се опетЂ кђ селннима ; „Па ма гди тм бмо, тм, тм , кои сн брата твогђ у тамнои ноћи y6io; невидимо мачЋ божћ правичности, трепти надЋ главомђ твошмђ , кои ће скоро пасти , и тебе раздрузгати. Обрати се, покаи се докђ е шштђ време, негомилаи злоHHnie на злочише, ерЂ негда, кадЂ се звукЂ правде чуе, кадЂ труба страшногЋ суда. — — — " СадЂ наеданпутЂ засвира поштарЂ друмомЂ мелодјго исте синоћнћ песме : ,М ислишђ ли на то : " Све 6 у-