Шумадинка

359

ио. наша браћа поубЈана. Данаст." — продужи сћдии свештеникЂ г и подижући Kb небу руке устане на ноге, и сви се за нвимђ ћутећи подигну и скину свое капе, а а«ене клекну на колена, ..ДанасЋ о боже , кога путове смртно око невиди . подижемо теби опетЂ руке . и опетг« се заклинКмо да ћемо остати Срби, макарт> насг. пакостна судбина ionitii на нећа изкушенн мећала mi>i ћемо чувати србско нме мзкарЋ као израил!-.нт> народх> немало нигдћ отечества — то намн е име мило и драго; сносићемо господи све пакости и мученл као iiito е сноcio твои еднороднии смнљ. трпићемо и надаћемо се докт> наст, едногЂ трае. — У надежди на тебе Боже . прежалићемо наше попалћне куће , као iuto е Pvcin прежалила свош Москву. заборавићемо нашу no6ieH у иодтуђену децу. као што е Вавилонт> заборав1о свое младенце; молећи се теби и мислећи постоано на твок» правду трпимо и надамо се. 6дант> несрећанг. народЂ подиже теби руке господи и молити се , не ропће на тебе, не очаава на себе. — А нм жалостна моа браћо , кои сте негда подђ еднммг. патрјнрхомт. оетавили свое куће и нћиве, и изђ oBw исти предћла прешлм уУнгар!го да само спасете свое име. свон) вћру и езмкт>, вм данаст> подтј о BbiM'b другимЋ патр!нрхомг>. прешли сте опетт> овамо у свое старо отечество, и све iuto сте пренели са собомљ то е име вћра и езмк!> србскш , то намт> е сачуванми аманетЋ нашм прадћда, нашм царева и светаца', ст> тммћ браћо бћжаћемо изт> државе у државу, и макарт. бмли вћчни бћгунци, зваћемо се опетт> вћчни Срби. — Наше радости и надежде прошле су. Заборавите ону пћсму .iaiii >ckoit> првогг. Ман: ,.Сеи денв егоже сотвори госнодв!" и пћваите данаст> : „На рћкахт. Навилонскихг. тамо сћдохомт. и плакахомт>!" — место ланвски радоснм суза, данаст. проливаите сузе горкогг. страданн. Народт. србскЈи браћо на крсту разпетн стои, жучемт. га напалго непрштелви. као смна бож1еп>. Као што вћруете да е Христосћ воскресао, тако вћруите и надаите се да ће и народљ cp6cKiii воскреснути; тешко угнћтенћ одскочиће одђ србскогт> народа, као uito е тешка плоча одскочила одт> спасителћвогЋ гроба — али данас-Б браћо роните сузе горкогт> страданн, свећа нашегљ живота јоште гори, али свећа наше среће угашена е. — Ко има гласа нека данасЂ кука. нека пева — asaii наше за мало-л бенше !" Далћ Hi« могао говорити, гласЂ му се загуши илачемт>. Онт, ућути и покр!е рукама свое сузне очи; а сви око нћга као изт> едни уста почну тужншмт. и дрктећимљ гласомт> певати : „Свећа наше среће, На вћки с угаси; Нигда Србство неће Већ круна да краси. Кратко време сунце намг. гренше, Аваи наше, за мало-л' беаше. Сва су србска крила, Веће поломлћна; Сва надежда мила У гробт> положена. Кратко време сунце иамт> грелше, Аваи наше, аа мало-л' беаше.

Умре намт> Воивода. А ПатрЈнрхЂ страда, Пропаде слобода Душман-|> опетт> влада. Кратно време сунце намг> гренше, Аваи наше. за мало-л' бенше. После те песме сви оборе главе землви. и ћутећи брисали су сузе са свои omi'io : нема тишина владала е, само две кукавице несрећнимг. гвоимг. гласомг> продужавале су свого песму. Славуи бмли су умукли, цвеће скупило е свое разв^ене лиске и тужно е оборило свого главу. вданг> коч!ншт> Турчинг. . пошто се наш'о воде, погледа на оваи ожалошћенми саборт>, сладко се насмее, и одлазећи почне гласно певати : -Устаи, устаи Србине , устаи на оружћ! 4 * (продуи;енћ c.i 1;дve)

ПОДГРЂВЦИ —- У t!y6in постои наистрожш законт>. да матн, к-ако кћерљ уда, докг. е годг> жива сг. истомг. ни речице проговорити несме. Зато дакле таиошнви оженћни лгоди далеко болћ. задоволБш'е и срећн^е живе. него ма гди изванг. Hy6ie. — Поморански и пруски простацм имали су у пређашнн времена обичаи , а може лако бмти да и данашнбимт > даномв имаго, да лулу унотребилваго за означе^ ћ времена или одстолша места. На примћрг>, они каж_; : „одт> овогг> до оногг. мћста има лула дувана," и т. д. У Паризз 7 се пакг> садг> цмгаре на иствш начинг. употреблгого Траанћ едне цмгарс т. е., докг. се една цмгара изпушн, узима се за единицу, и по томе се растоише мери. Господа ПаризлЈе кажу на примћрг>, одг> овогћ до оногћ места има толико цмгара пћшице, толико на конго. а толико на коли." бданЋ директорЋ театра рекао е едномЂ списателго : „Ваша е ша.шива позориштна игра сасма дугачка, она трае полдругу цмгару." Шта вмше , еданЂ господинћ , иои е по договору на некомЂ месту господичну едну дуго чекао, пребацш iofi е то овимћ рћчма : ,.А гди сте толико ? fl скоро већт> две цмгаре оиде ка васЋ чекамЋ !" — То е езмкЋ госпоштине, кои . штета, јоштђ Hie кодђ насЂ познатЂ. — Три су ствари кое женске обићи немогу. Прво, оне немогу на поредЂ какове трговине, кон ствари по моди продае, проћи, а да предЂ нго нестану, или се у нго несврате; друго, оне немогу никаково лепо дете видити, а да незапБ1таго : колико годиница има маломе или малои? и треће, оне немогу никакавЋ комадЂ платна гледати , а да незапмтаго : пошто е риФЂ ?

М Р В И Ц Е. — Господинђ еданЋ узме простака едн огћ до cbo га служителн и рекне му : Толико и толико ћешЂ имати плате; и ако се добро узвладашЋ сваке годнне и по еданЂ поклонћ : а и у мое ћу те алвине облачнтм. Про-