Шумадинка

383

ИЗНЕИЛДНО Н А С Jl t ДI е. Ilpe некогЋ времена примћте гости , кои су у гост!оницу Л. долазили, сђ удивленћмЋ, да већ-ћ три дана старогљ едногг. госта нема, и да е нћгово место, на комг> е онђ толико година ce^io , празно. Оваи е изостанакг. тимг> вмше свакога у удивленК постав!о , што е таи гостђ пунм двадесетх» годин& рвдовно свакји и у едно исто време ту долазЈо и на овомт, месту седјо. ГосподарЋ Н. гостшникћ , кои е одћ npe десетг. година, одкако му е отацљ умро , притажателв гостјонице те постао, добро се опоминћ, да госта тога одћ детинг.ства свога познае, али ништа вмше o нћму казати незна, него то. да се онг» господар!, iVl зово. ГосподарЋ Sl бно е врло лепЂ старацЂ око свои 70 година , са нзраза пунммћ, благороднимЂ чертама лица , и сћ леиммЂ очима, из-b кои су, велика туга и доброта срца госориле. Никада сћ никимђ старацЋ таи ремице едне прогоBopio Hie, онђ е у наиудал1зшемЂ углго дворане седш, и то е место одђ толико година сматрано бмло за собствено нћгово, тако, да се нико ни усудити nie хтео, да у оно време меето то заузме, у комг. е господарг. М. долазити обичествовао. Гост 5 оникћ вшше е пута бадава кушао, да ca господаромЋ М. у близке познанство дође, онћ е крозЋ толико година сћ тимћ задовоиннЋ бмти морао, што е господарЋ м. кадЋ obi га онћ бурмутицомЋ свошмђ иослунио, изћ нћ бурмута међу прсте узео. Нзмеђу осталб! rocTiro, налазила су се ту и четирЋ млада човека, кои су прво течеше наука свршили, na се са^Ћ међу собомЋ разгов^рали и советовали, какову ће садк кои струку за животћ свои да избере. Двоица су желили да буду правобранигелЈЕ .и, еданЂ лћкарЂ а еданЂ живописацЂ. КадЂ су изђ училишта свои излазили узаимно су се разговарали и еданЋ другогЋ охраблнвали, заедно су у гостЈоницу долазили, и заедно су и то у оно време, кадЂ и господарЂ М. ручавали, седили су недалеко одћ нћга. и оваи бм се често ншовејмђ едне величине и едногЂ садржал веселимЂ сновима у себи сиено , безЂ да 6bi се и наиманћ у разговорЂ нћшвђ умешао. И овои четворицм на истми начинЂ падне у очи одсуство господара М. Гостшникђ , едно штро A')6ie петЂ позивателнм цедулн, квима се обнвлме смртБ господара М. коима се позиваго на погребЂ. ЧетирЋ цедулћ бмле су упућене на позната четирЂ ученика. СлћдушћегЋ дана крену се ова четворица у друштву гостЈоника кђ обиталишту покоиника, гди iil «данЋ у црно обу^енЋ човекч. дочека и благодари имђ , што су доброту имали покоинику на укопђ доћи. КадЋ су се сђ гробла вратили и ова се четворица удалити хтели. замоли ifi онаи у црно обученми_ кои е бележникЋ бмо, да се потруде до нћга доћи. ПочемЋ му ови оду онћ имђ obo нзговори. Господо мол ! н имамЂ у смотренш васЂ у име мога доброгЋ прјитела, покоиногђ господара М. нћгову последнго волго да испунимтт. Вн сте га свакш данЂ виђали безЋ да сте знали, ко е онћ , а то ћу вамЂ л садЂ да саобштимг.. Мои е прјлтелв бмо еданЂ одђ ohm лшд1'и. коима е природа све дала бмла, Лепота, богатство, талантЋ. бмли су даровашл нћгова. Онђ е бмо способанЂ и кадарЂ свачега

се латити, али му ништа Hie срећно за рукомЂ изашло. Преваре, обмане живота бацили су прјнтелн мога у дубоку тугу и жалостЋ. Незадоволанг> ci, лгодма избегавао iK е, и иманћ е свое nocBeTio само несрећнима. Три. десетЋ година живи онђ овде у месту, а прекгоче е после краткогЂ болованн преминуо. Онђ е и вама 4000 «>ранака завћштао, кон вамЂ предузетакЋ вашЂ у наунаиа олакшати могу. Сздђ сђ 6 огомђ , господо моа, и нигда незаборавите доброгг. прЈателн мога. господара М. Тронути врате се ова четирЂ млада npiare.ia и међусобно се завере, да се, докђ су годђ живи . сђ благодарносћу изненадногЂ Hac.ih^ia овогг^ опоминго.

П 0 X В А Л А Н А У К ЕГрци су се трудили доказати, да наученБ човекЂ двапутЂ болћ види, а неученми и наиманћ сгвари неувиђа, а опетЂ мисли и себе вара да е видш. бданЂ грчкш мудрацв рекао е: здравлћ усрећава тћло, и наука духЂ. АристотелЂ е казао: да е ученЋ човекЋ подобанЂ живомђ , а неученЋ мртвомЂ човеку. ДемадесЂ е јоштђ далћ отишао, рекавши : разлика између наученогЂ и ненаученогЂ човека тако е велика, као годђ разлика између богова — и лгоди. Сокрагг, е познавао саио едино добро : наученоств, и едино зло: незнанћ на землБи. Посидонђ е држао, да е вреднш еданЂ данЂ едногЂ наученогг! човека, него цео животђ сдногђ незналца. Тако и Араби имаго пословицу кол то исто каже : неизоображенми и ненаученми човекЂ. подобанЂ е детету, кое ни отца ни матере нема. Цицеро, у слову свомђ о науцм говори : науке украшаваго младогг, , задоволнваго старогЋ, оне су украшаи смртн огђ у срећи. тћшителг. ке у несрећи, оне животђ нашЂ и кодђ куће и изванЂ нћ прјдтнммЂ чине, а папослћдку оне су нанверши прат!оци у ноћи и дану, на путу и на землБИ. Овидји е казао. „Трудите ce за науке, ерЂ оне насЂ облагорођаваго. и лгодима чине." Наиболши примћрЂ уважаванл наука показЈ^го Хинези , кодђ кои нико и наиманго државну службу пре добити неможе, докле испмтђ предЋ чиновницима BHiiiiS редова неположи, и гди онђ за свакшданћи коракЂ у служби наново испмтђ полагати мора. Науке су, рекао е папа ГОлш II кодђ грађанина сребро, кодђ благородника злато, а кодћ владателл драrifi каменЂ. Филипђ АпиалЂ, тако се страстно наукама одао бмо да е едномЂ кадЂ му е жена говорила да се непрестаногђ читанн оотави и оваи животђ ужива , рекао : мора се учити и читати , ерЂ кздђ умремЂ , и гробЂ ме прогута, доста ћу се наодмарати и наспавати. Сим. Б. Живк.