Шумадинка

У Б"ћограду 2. Декембра 1855.

■71ДДИЖ1. ЛИСТЂ ЗА КНБИЖЕВНОСТБ, ЗАБ АВУ II НОВОСТИ. УчредннКЂ и издавателв Лгобомир*. П. Ненадови5 ,-б.

ТБЧ. IV. Оваи лнстђ излаза вторннкоиЂ и петкомт.. Ц&на му в за три м&сеца 4 цванцика. 97.

ОПЕТТ) 6ДНА ПЧЕЛА.*) Грчк1и филозофђ Плато споминћ жене сђ великимтЈ почитан ]'емЂ, онђ е 6bio тога мнћнјл да жене у држави треба савршено да имаго еднака права као и лгоди ; т. е. да могу бмти и у наивећа државна зваша понамештане, (онда баремЂ небш никаквш таини бмло). Нлинје прича да су жене у стара времена и сами зверови почитовали. Но срећно и златно време жена бмло е онда кад-b су Ритери нКмачки живили. они су жене као неко вмшесуштество и као светинго почитовали. Сократ-b, ПлутархЂ. ДемостенЂ и млоги стари грчкн списателБИ писали су о женама као о некодпз благородшемЂ сгворенго, него што су лгоди. — Бокач!о, каже да жене нишга друго нису него анђели. Агрипа написао е едну велику кнБигу , у KOioH е доказпвао да су жене у свБша своиствама превосходн1е одђ лгоди. HaKc.iaBHiti стихотворци тал!ннски ApiocTO и Петрарка, преко сваке мћре узвБгшавали су у своимђ ii K cмама лепоту , доброту к сва чуства женска, читавЂ животђ нбјовђ женскои су слави посветили и тиме су се , обезсмртили и кодђ лгоди и кодђ жена. АлбрехтЂ Дире пише на едномЂ месту : .,Н нећу v раи нити маримЂ за вћчностБ ако тамо нема жена!" — А шта ћемо казати о Ши .черу, кои е онако нКжно у свои.иђ пћсмама бмо одушевлћнЂ за свого Лауру, да ioK е могла Петраркова Лаура завидити; кои е узвис!о женскш полђ на право свое достоинство, сђ ономђ пссмомђ : „Чествуите жене, ерЂ оне плету, небесио цвеће на земноме свегу!" СиглгундЂ каже да су жене оно суштество кое ствараго чуда: и да е жена nonaTie ceiro земнБ1 милина. — ЖанЂ П олђ у своимђ кнБигама пише : ,,/Кенско и лгобавБ то е едно исто, и само ко нема расуђени неувиђа да е тако. — ЈКене имаго у наивишемт. степену сва нћжна чуства. — " XI. Србкина у Славон1и.

*) Ован niiKaHT. прилогЂ спроведенг е ст. еднимЂ нен-ћжншлБ пнсмомђ, у комђ та непозната уста Србкнн-fc доста опоро ономннго ce на досетлћнвости нротиву жена, што су v овомђ лнсту бвме , н зато смо променули надписЂ овога састава и иесто: „Похвала женска" ставилн смо таи надпнсЂ. МеђутимЂ чнтате .1Би су увЉренн да одђ толнко времена нншта ше у овомђ лнсту 6бмо што 6bi н^зжна женска чуства вређало. Шта друго нзђ овогђ опорогЂ пнсма можемо толковати, него да се женама већЂ досаднло , што се о нБнма у овомђ лнсту нншта неговори, 6bi.io добро нлн 3.10, зато ако одђ сада каква Досетл^нвостБ нзађе о женаиа, н ако нмђ буде крнво , онда о-

СУ6ВЂРШ ИНДШНАДА. (нзђ пнсма едногЂ Енглеза) „Н самБ 6 бјо очевидацЂ едногЂ жалостногЂ и на поругу човека служегЂ примћра cyeshpia и глупости индиске, кои ћу вамЂ сада приповедити. Но пре него што почнемЂ приповедку нуждно ће бмти да васЂ о нечему наипре извћстимЂ. У Инд1и постои обичаи кои се свето испуннва, да се у време какве опасне болести отацЂ жертвуе божеству ради одклонени смрти одђ свое дћце и сродника. Тако л самБ видјо едногЂ еедогЂ човека, пуногЂ оз5илбности и богопочитана, кои е праћенЂ одђ свое дћце и сродника сасвимЂ задоволБно на згорелиште ишао. Н самБ видјо. како е таи старацЂ у едну око десетЂ стопа дубоку лму, надЂ којомђ е нека запалБива матерјн горииа скочјо. Мене е то грозно rxo3opie нко тронуло и почео самБ сродницима и нћму говорити да се такве будалаштине и суевћр !н оставе, али они не само да ме нису послушали, него боећи се да имђ ne6bi силомђ намеру осует!о, пали су пред-а-ме на колена и молили ме, да ноштедимЂ НБЈову Фамил1го одђ такве несреће, коа ће имђ се догодити. ако се отацЂ нежертвуе. Л ifć оставимЂ на миру. Онаи у ими клечећи дигне руке небу и скромно се боговима молнше, после тога узеше ra сродници за руке и петЂ nvTift дигоше вичући богове у помоћБ, Д окђ су они то радили жене чупале су свое косе и лупале cv се у прси. Напоследку оставише старца сама. и измакоше се. СтарацЂ е сасвимЂ мирно лежао да се ни уздисаи чути Hie могао; сви околостоећи имали су по еданЂ ашовчићБ у руци, сђ коимтј су землго на нћга бацали и тако е таи беднии живђ и закопанЂ и спалћнЂ. При овомђ послу 6 б 1 ли су и нћгово двое дћце. едно одђ седамЂ, а друго одђ десетЂ година, и само нби два показивали су неке черте жалости и туге. Жене и лгоди те породице ишли су сасвимЂ равнодушно кући, будући они такво пожертвованћ за сроднике сматраго као какво особито дћло . сђ коимђ се Фамил!а поноси и као на некш начинЂ торжествуе.

»ан лис Tb нема се сђ чиме болћнмћ правдати, него са онммђ : „што шиче ва светца1 U