Шумадинка

У Б-вограду 30. М а р т а. 1 8 5 6.

ШУМАДИНКА

листг а

УчредникЂ и издавателБ ЛгобомнЈЈЋ 01. Ненадовпћ«.

ТЕЧ. V.

Оваи листћ взиази на табаку Вторникомљ и Петкомт.. 11,1;ка му е за три у.ћсеца 5, а за no.ia године io. цванц. За or.iace n.iaka се одћ врсте 5, краиц. за трипутЂ.

Л? 2-6

ВИЧЕ .VO'IH СВ1ДБК. ћемо заиста врло срећни 6 bith !" говорила е Елисавета тетки у очи свадбе свое. запламтивши се притомђ у лицу одтз унутрашнигт. усхићена. Лако памЋ е погодити, кадЂ млада рекне Mbi , кога она у свету подг, тимђ разумева. „Несумннмг. л о томе, лгобезна Елисавето," одговори тетка: „него стараите се, да и останете едно сђ другииЂ срећни." „А ко сумнн, да мм срећни и остати нећемо! Л познаемт^ себе И ако ioune добра нисамв : то ће ме лгобавв моа према нћму болвомљ учинити. А докле годћ едно друго лгобимо, неможемо несрећни бмти. Нагаа .110бавк неће никадг. остарити." „А хђ ", уздану тетка, „ти говоришх. као деветнаистоГ0 ДИ1инн девоика на дант. пре свадбе, усхићена испунћнимг желнма, и отена лепимЋ надегкдама и предчувствован1ама, Али драго дете мое, упамти добро ову речв moio: и с РЦе ће остарити. Доћиће време, те ће дражести чувст ва изумрети. Па кадт. се обсена разиће, онда ћемо ТеКЋ виднти, есмо ли мм заиста лгобавидостоини или ниСМ0, Кадт. навмка оно, што е наидражестше обичнимљј учиии, кадт> младачка лепота пређе, и узт. сниностб домаћега гкивота све тавнја сенка иридружи ce: онда ће екЋ , а не пре. моћи рећи жена о свомћ мужу: онт. е лмбави достоан-к; а мужт> о cboi'oh жени: нћна милина, епрестано цвета. Али ова твон увераванн, данаст,, уочи вадбе твое чинкна, чине ми се доста смешна." мо "^ аа У ме мт> васт. тетице, вм оћете, да кадаете да саедно Л1>и чаше могу наст, у поадн1 - имг. годингма Другомљ милимђ чинити. Али зарг. оиаи 4ia самв и. ^ свби ни.шта иоч наи ^осто' . ИЗЂ скроадости да и не говоримт. — hig ше вароти'?' о На " благо Р° АН|И °Л Ђ св 'го младића целе нака племен ^ "ћговомг. сушчеству иецвета сваСре1> " а '" вота »»• До«ро Лт .„. "ЈГ"*- ™ '»"• "»«»» »• -Р»»'У P«k», а ,,а ,,, н„ . ас „ ' " а ° " ™ Т ° таго а m...™ каиЋ - Али срце мое, оне само цвеI'JIUTT, нису полт, Јкегомг. _ дђ п. цоскомђ

сазреле. Н

кише и сунчаномг.

ибданг, пакг, цветакт. не вара тако у

0 4^;i.H.i!an.i«ffi« ao оваи. Никадт, незнамо мм на каквои землви онт, ниче. Ко може проникнути у таину срца?" „Ао тетаце, вм ми зададосте читавг, стра у срце." „Тимт, бол1., Елисавето. Тако а и оћу да ти буде садт, уочи свадбе твое. Н те искрено лгобимт,, па зато ћу ти и казати, како и о томе МБ1Слимг>. Л као iiito ме видишђ, нисамБ ioniTe стара тета. У двадесетт, седмои години Moiofi, ioiiiTT, ми се све на свету мили. Имамг, честитогв мужа. Л самв срећна. И зато бапп, имамт, право, овако сг> тобомг, и говорити, и твое внимаше обратити на едну таину, кого tbi можда i'ouitt , и непознаешг., о KoioH се младимг, лепотицама млого неговори; за кого се и млади момци ка жалостБ слабо брину , — иако е она у домоводству наиважша, изг. кое еднне вечита лмбавћ и ненаругиила cpeha проистиче. Елисавета усхићена, загрли обема рукама тетку свого. „Драга тетка! Ви знате, да а вама, штогодт, говорите, све веруемт,. Bbi оћете да кажете: трагоћа срећа и вечита лгобавБ не до 6 б 1 н се случаиностима и пролазећомт, дражести, него се она обезбећава добродћтелБИма срца, кое мм едно другомт, приносимо. То е наивеће благо брака, кое собомт, доносимо; и оно неће никадљ остарити." „Како кадт., Елисавето! И добродћтелви могу остарити, и у старости гадне постати, подобно тћлеснимг. драгкестима." „Е, тетице, како bfj то садт, опетт, говорите! Кажите ми, код е то добродћтелв, iuto у старости гадномт. постати може." Е мон ћерко ! Кадг. оне већг, гадне постану, онда ;S мм Бише и неназивамо добродћтелБима , као iuto и лепу девоику, кадг, се ст, временомг, сбаба, неназивамо више лепотомг,. „Али тетнце, добродћтелБи нису земне!" — Како кадг,. „Та како могу на примерт. кротоств и благоств гадне бмтц. — Кадт, у мекушну слабост& прећу. „ А мушка храбростБ? — Кадг, се у сурово упорство npe ^ie. „А npiaTHa учти.востБ ?"