Шумадинка

У Б t о r р а д у 12. М а н, 1 8 5 6

ШУЖДДИНКД, Л И О Т 'b 3 А штшжжттшш, шх&вг ш mvmomtm, Учредникљ и издавателћ Лгобомир« I*. Ненадовпћљ.

ТЕЧ.

jj- Оваи листт. излази у Вторникт. н Четартакч. на 'uo табака , а у Суботу на табаку. Ц1-.на му e "за три м ћс. 5, а sa иола године io. цванц. За огласе плаћа се одт. врсте 5 краиц. за трииутт.

. л* »»•

В Е Ј\ И К О М 'h С Р Б С К О VI 'h I i bCH И К У iouiiiij €т. Ионовић^ јупокобномЈЈ 26 Фебр. ов. г.) Скривено небо облакомљ тавнимт. Прориче жалостг., аадае страхт>. Сунце са ладнимг. сузама самимт. Залази за брегљ оставлн мрак-ћ. Свећа већв гори — замуклн лшди " i'eatKO « снуждена свачјн грудв; Ct постелћ смртне п1.онииг> се буди, Очи отвара последнвш путг>. „Чуите све желћ гкивота мога, У овомт. чаеу када се мре; „Аманет-ћ Србетву: л го б а в t и слога! НесрећнБш раздор* дуго га тре. „Слога и волн опетљ ће дићи. На боиномт. полго ерушенми храмг.. „Србство ће друге народе сгићи. Hehi' никакавт. тршгги срамг.. f ' а nie валвда промис'о B oskih ВГ.чнои неерећи бацјо нас!.. „Нека се свакш на д о б р о слоаси ! Пћсиици, на то управ те гласг. ! пГледаите само народа срећу, Рушите робство и глупу ноћ*>; „Богови зато дадоше већу У ваше руке снагу и моћћ. "Оетавте другимг. народма нека Hl.Baio Јкенску лепоту, еластБ; "Bbi nl.cHOMi. Србству тражите лека, Рннвнте сваку себичну етраств. чНебоите с' нигда казат' истину За добро и срећу народа свогв; чПравдн предаите свого судбину. Небонте c', пћснике брани Богг. !

„Скупо и страшно плаћаго опи, Ко вређа усхићенЂ кг> напредку гласЂ. „Крозг. савг. светг. нћга проклетство гони; НКеникг. надг, чувствомг. имаде n .iacTi, „Узмите прим1.рг> народие пћвце, всу ли гусле ласкале комг>? г Поштенимг>, добримЂ, плетите вћнце; Себичнимг., злима. будите громђ. („HeKi, cBaKifi ради са свое стране. 'Нолико колико даде му Богг>. „Некг. евакш лечи косовске ране, Нект, лгоби напредакг. рода евогг>. „СадЂ сг> Богомг>, веће осећамг. ево ПоследнБШ мени H36ia чаег.. „Сг> Богомг> о Срби, вама самћ пев о, Тужанг> ал искренг> бнше мои гласг>!" Свећа с воштана сломи на двое, В1,тарг> потресе ужасно све. Сви дркћу одг> стра' — до само пћсникг> Са чистомг. са'вешћу спокоино мре. На тужно Србство и у средг> зиме Паде изг> неба страовитг> громг>, H преби лиру — ал' оста име На вћчнми поносЋ народу свомi>. Ц Р Н bl И II Р О С I Н li %. (п р о д у Hi е н о.) „Добра roenoio," рекне онг> „неправо самв радјо и каемЂ се. У будуће ћу васг> слушати безг, гунђанд." „Немои више да говоримо о томг>" одговори гостпоа одг> Р е и б р и, привидно умирена. „ Т бј си кадкадг, мало лудг>, али свакји има свое мане. Приповеди ми исторјго нашегг> младића. Каралг, ше дао да му се двапут«. кате, и приповеди све, што е знао о Ксавје-у. Маркиза елушаше ra сг> наивећомг, пажнг>омг>. „Копиле" рекне она, кадг, е онаи испричао ; „н сам». и сумннла, ал' нисамБ држала, да е башг> тако. Петнаестг. Луидора мееечно, петнаестг, Луидора, за кое незна, одкудг> му долазе! Садг> смо ту."