Шумадинка

УБ -вограду 5. Н> .1 i н. 1 8 5 6.

ШУИДДВВКД

ЛИ (' T b 3 А

УчредниктЈ и издавателБ Лгобппирг !9. Нснадоввћг.

ТЕЧ.

у Оваи листЂ излази у ВторникЂ и ЧетвртакЋ аа оо табака , а у Суботу на табаку. Цћна му е ^ "затри 5, а за no.ia године 10. цванц. За or .iaee n.iaha се од1. врсте 5 краиц. за трнпу т,1> * e/f=

Ц Р Н hl У ПРОС1ПКЂ. (Продужено) Ове просто срдачне речи. кое 6б1 свакогљ госта у замку Рембри на смеи навеле. бмле су као одговорг> на бленине мисли. Она се nie збогт, тога упренастила. Они лаигу, кои говоре, да е невиноств страшлвива. Каћиперство стрепи или претвара се да стрепи; чистота срца пуна е поузданн. 6 л е н а иеодговори ништа; али она е повторила у свомђ срцу речи: -,Како ћемо ии срећни бмти !" ,,Bbi ioiuTis незнате." рекне К с а в i е, „и садт> нестоимђ самЂ у свету; н имамт> почитовати и лгобити споменЂ отца, л имамг> име -— — " „Знаменито име?" пресече му брзо речв господична. На ово пмтанћ стегне се младићу срце, као да бм га ледена рука додирнула. „Hie," одговори онђ. блена уздане. „Не збогљ мене прошапће она, „л. а бм ваше име лтбила, ма да е какво " „Фала !" викне К с а в i е. „ Ахђ колико се може у едномг, секунду страдати ! Н мишлл већљ — — но опетљ варао ca .Mi, се. О, илнду пута Фала !" Онђ узме руку бленину, koio ова Hie узтезала. Онт, приповеди садг. свого HcTopiio; али не више сђ онб1мђ одушевленћмЂ, кое га е пређе оживлнвало. бдна едина речв 6tiHiue доволвна, да му духЂ порази, а ова речћ већЂ е изговорена бшла. СанЂ е одлетЈо испредЂ дћиствителностн. „Ахђ , господична", рекне наипосле Кс а в ie, „будући и то тако ватрено желимЂ. зато се и усуђуемЂ надати се ! — " G л е н а застане и за еданЂ тренутакЂ замисли се. „Н незнамЂ," рече после дугогђ ћутанн, „а незнамЂ

какву намЂ e будућноств Богђ одред1*о; али а васЂ лго6 имђ, Ксавје, и лгобићу васЂ довека. Kcaeie падне на колена. блена му пружи руку смешећи се и одважно, којо онт, поспе сђ полгобцБЈма. „Устаните," рекне она, „мб! cmo обручени. Л нећу моћи 6 б 1 ти ваша супруга, али зато нећу г бмти и никогђ ДРУГОГЂ." Kcaeie притисне рукама срце, као да е хтео ублажити н-feroBo лупанћ. Онђ ненађе речји, коима бм исказао свого радоств или свого благодарноств. блена се наслонн опетЂ на нћгову руку и обое се врате у замакЂ ћутагоћи. МеђутимЂ НептунЂ неиспуштаиЈе изђ o^iro баштена врата. Онђ вребаше. Наипосле се догоди, што е очекивао. Госпон одђ Рембри силазаше низђ басамаке , наслонћна на К а р а л а. У онаи парЂ, кадЂ су пролазили покраи Нептун а, прилегне оваи на землго и употребивши ону дивлго окретностБ црнца, кого е у млађе године често упражнавао, ny3io е за нљима као зм1л. НЗ,гово мицанћ неиздаваше никаквогљ шума: онђ е тихо nysio по ледини, употреблнвагоћи свако дрво и свакш џбунЂ за свои заклонђ. Госпон одђ Рембри неудари истимђ путомљ коимђ нћни гости: при свриштку алее окрене се заедно сђ КараломЂ на равну ледину на кое средини подизаше се bhcokib цветннкЂ георгииа. „Овде," рекне она, „видимо издалека кадЂ ко долази, и овде моћи ћете ми се изговорити Каралу." „Н нашта већма нежелнмЂ", одговори оваи. „fl 6 б 1 то већ-Б пре учин!о бшо , да nie вап!Ђ синђ у наша кола сео. — Али шта то шушти ?" То OMHiue НептунЂ, иои се бмо v цвеће завукао. „Hie нншта", рекне Маркиза. Предосторожши КаралЂ растури витке стаблвике овога на моди цвећа; али онђ неспази ништа друго, во црну, недвижиму масу, по свои прнлици напешено ђубре.