Шумадинка

У Б еограду £6. Фебруарил 185 7.

ШУИАДВНКД, tI I f % $ 4 SBMnuuuiMmb, шмљ&тг ш жшштш Учредникљ и издавателн »IsolFoneipb li. Нсквадоиићв!.

ТЕЧ. Ц,

Оваи листт. излази Вторииком-b, Четврткоит. и СуботонЂ на по табака. Цена му e за 3 мее. 4. за пола ~Л/ год. 8 а за целу год. 16. цв. За огласе плаКа се 3. кр. ср. одђ врсте за едан-путт, а5 кр. ср. за трипутт..

i ot

М 1» т ss а г' .1 u ai а. (Продужено) „Имате право. ако е генераиг. Марсо обећао. оиг. ће сигурно и учинити". „О нђ е зацћло обећао". „О, неумемг. вамт> казати, коиико самћ вамг. признателна. А како вамљ е обећао, кажите !" „Сасвимг. оросто обећао e, да ће намљ бити на руци. Клеберг. поставио ra е за врховногг заповћдника западне воиске, и онг. ће се сутра на вече у Ванде-у кренути. „Сутра на вече ! Па ми нећемо имати времена да се спремимо". „Нама ништа нетреба опремати се". „Како то ? а не разумемЋ". „Онљ ће вашегг. отца собомг, повести". „Мога отца повести сг. републиканскомг. воискомг>?" „6 стб као свога секретара. Кадљ се наеданпутг. у Ванде-и види , да ће генералу Марсо-у свого племићку рћчБ, да противг. Француске неће воевати, па едне ноћи би ће пуштенг>, да побегне , изт> Вандее довати'ће се Бретанћ, а одатле нид далеко Енглесна. Па кадг. се у Лондону сигурно намести. писаће вама, те ћу вамг> пасошЂ извадити, и онда можете и ви у Лондонг> отићи". „Сутра", узвикне Хелена „дакле сутра ће мои отацг> на путг^ '" „Само несмемо ни мало времена губити". „Мои отацг> незна ништа о томг>". „Ви му одма нвите". „Зарг> ioiUTTi ово вече?" „1оштг> ово вече". „Али како ћу, кад*> е већг. доцканг> ?" „Ето вамг> грађанска билета, аин ћу васљ пратити." „Имате право. Даите ми е". Д ioS предамг. билету и она e мете у недра. „Даите ми садг> вашу руку".

Пружимг, iofi руку, и тако пођемо сокакомг> дал ћ Кадг> до оногљ места дођемо , гдћ смо се гоче састали застане она и рекне: „Чекаи ме ту". fl се покионим!. и останемћ, а она уђе у еданг> стари хотелг>; после четврт1> сата врати се натрагг>. „Аиде те самномг." . рекне ми „мои отацг. гкелио би васг> видити, да вамг> благодари". И ег. тимг. ме узме подг. руку. Кадг. до врата дођемо, извуче клгочг> изг. џепа, отворн врата, и одведе ме на други спратг, , гд1, на еднимг> собнимг> вратима особитимг. начииомг, куцне. На ово отворе се врата, и еданг, човекгЈ око50. година промоли главу. Био е обученг. као радникг,, и чинио се да ради кнб и говезки посао. Но по првимг> речма, кое проговори, могао се познати да е велики господинг, и аристократа. „Господине ! " рекне ми оваи човекг>, кадг> смо у собу ушли, „самг> васг> е Богг> кг> нама послао, и л васг> сматрамг> као нћговогг, вћстника. 6л' истина, да ма можете и да ми оћете животг> избавити ?" fl му приповедимг> све. Кажемг. му да е генералг. Марсо обећао, да ra сутра са собомг, као секретара поведе и да ништа више одг> н1нга не тражи, до заклетве да неће никадг, са страномг> воискомг, противг> Француске воевати. ,,fl се овде вама на то заклинћмг, одљ свеп, срдца, а сутра ћу се нћму наново заклети". „Хвала вамг> сг> мое и нћгове стране". ,,Но кадг> ће полазити генералг> Марсо ?" „Сутра" одговоримг> му н. „Оћу ли !оштг> вечерасг> к-b нћму отићи?" „Ако имате волго, болћ е вечерасг>; онг> ће васг> радо примити". Отацг> и кћи погледе едно у друго. „Н мислимљ, отацг," рекне Хелена „да неће сг> roрегг> бити, ако вечерасг> тамо одете"* „Добро али како ћу кадг> немамг> грађанске бнлеге". „Ето вамг> мое, узмите, проговоримг> н. „А како ћете ви после". „За мене e лако, а самг> свуда познатљ". „Гдћ седи генералг> Марсо ? „ У универзитетскомг> сокаку JVs. 40. кодђ свое сестре". „Оћете ли ме ви кг> нћму одвести ?"