Шумадинка

У Београду 7. Марта. 185 7.

ШУМДДИН&Д

III . % i i

8ж&шжа»ш®е'»& 9 мш? s ж§1§шш Учредникг. и издавателн ^1io 6 ohh|)i> 18. 11енал«$в£н11'з>.

ткч. VI*

Ован лнстт> нзлазн Вторннкомт,, ЧетврткошЂ н С^ботомт* на по табака. Цена иу е за 3 мес. за пола &/'• 2.JŽ год. 8 а за целу год. 16. цв. За огласе плаћа се 3. вр. ср. одб врсте за едан-путт, а5 кр. ср. за трипдгтг. .

fl изиђемЂ изт> Виторив на момг. интову , као да би ишла на село; узела самв са собомт> само ма.чо халћина а златни нанитг. ушиемг. у нстуке интова. O, иако e страшан-«, био оваи путт. ! ми смо путовали по предћлу гладномт. и опустошеномЂ : Путови субили исла е чудна сцена. Међу тимт. Анаголч, ние заборавио на | «варени, пола необрађена, села нуста, кои жителБи, бћисториго госпое Лас-Бермехаст. koio она сама може пре- како угледаи мундирг. . и мрзе на of>e стране ; ерт> и поведати, историвд кое е она сама била главно лице, и карлисти и приврженици Христине еднако in угнћтаваш. кон е читавт. данв савт, ИариЗЂ забавлала кадт. е била , „ Сћ почетка намг. е све благопринтствовало; ми смо

гКснмдба бозчи .иобапн. (Продужечо) УСестра мон — Маркиза — била е усхићена одб радости; она е радо имала овака позорин, а ово заиста би-

печатана у новинама. Онт. е ct помоћу Маркизе повео разговорг. тако вешто , и навео госпого Лас-Бермехасљ на оваи предметг>. Ho мени се чинило да е и она сама рада била, ако и есте ово било деветдесетг> девети путг>, почети преповедку о ономг. догађаго у комг. e она играла онако саину ролЈ г . Међутимг. на првопитанћ гроФа Анатола одговорила е она само: — Да; то е истина, мене су осудили били да стрелнк> као простогг. солдата; но опетг. е болћ, него умрети на вешала или на гилотини, ако, истину рећи, то човеку ни на умг> непада кадг. му е смртв предг. очима. — Bac-b су осудили стрелати ! повиче Маркиза, и мене су били осудили на смртв 1793. године но нису ме могли наћи И ови злодћи валт.да cv се сажалили на васг., и нису се усудили убити васг, ? Госпон Лас-Бермерхасг. мане главомг>. — Они су смели, но л самв некимгЈ чудомг. избавлћна одг. смрти. — Oна ућути, као да е тронута одг. оногг. страшногг. успоминанн ; затимг., бацивши као крадомг, погледг. на Теобалда, кои е непрестано чертао, продужи далћ: — Мои е супругг. убиенг, подг, бедемнма Виторие; а останемг, после нћга сама , у землви преиспуићнои огорченн међу две партав, кое су се биле и секле безг, поштеде. Валлло ми е бежати у планину и тражнти спасение у каквомг, селу. Ho и тамо, какву самв н могла нађи безопасностћ ? какавг, е пасошг, могао заштитити Мене одђ разбоиника, кои се у међусобномг, рату не бое каштиге. И н се рћшимг, бежати. Самномг, e био само еданг, слуга; н нисамБ узела ни иасоша ни заштитителногг, листа , да се не би сетили о " оић намћренш.

путовали брзо, но странпутицама, да неби пали Гериласима у руке, и н самi, провела две ноћи у опустпвшим^ колибама. Трећи данљ у вече дођемо у неку адну венту у предћлу Естеле, мазге мое биле су одт. умора са свимг. ослабиле, и н самБ морала овде зауставити се. Но да-ли ви знате шта е т<> в ?.<та ? Ово е зданне кли болћ рећи шуна, у KoioB спавам заедио свеп;теници, трговци, солдати, просинци и к1-.,>иџие. Ho шта <"мо лнали чинити? Ba.is.io намг, е ов *е уставчти се_ После вечеро слуга мои Перико, легне спавати на сламу подг. ведримгнебомг,, а л одемг, у иитовт, и трудила самБ се заспати. Hoht. е бнла права кастилска, топла и ведра , r .ioii интовг, стоно е подг. еднимг. великимг. дудомг. предг, вратима венте. Око поноћи узди^не се месецг, на небо снанг, и пунг,. Могло се мислнти да се скоро зора приближуе. ГЈредамномт. се простирала нрекрасна равница насађена где-где nбуно в има дрва: на хориз«.'нту видили су се зидови и торонБ градића , окруженогг. мрачннмг, брдима. Све е спавало у овои пусгоД околини , кромг. попца кои е цвркутао исподг, траае. Како е чисто било небо! какова тиха и прекрасна ноћљ. Како се лепо чинило живити у овомг. блаЈкеномг, предћлу испунћномЋ првимг, мирисомг, есен^гг, цвећа ! Ко би Moiao номислити да е пламенг., грабежв и смрТБ тако близу ? Гледећи на све ово и "адремапг. но сваки часг, уморене очи мое отварале су се и бацале погледг, на даЛБину. Ila еданг. ма учини мн се као да опажамг. гдигдн варнице , но бледе, одг. свстлости месеца; затимг, разда се нека страна вика г.зг, далекл , и одма повторена буде близу мене. Л притомт, пробуднмг, си са свимђ. Перико дотрчн устрашено кг. мени. — СенБора, рекне онђ мени сасвимг, уплашено нремда е био човекг. сасвимг, слободанг,: одг, Естеле иду карлисте, шта ћемо чиннти ? —