Шумадинка

132

Сестра мон преживила е свои) унуку само десетт> дана, и н останем1> на свету, посие толикогодишнК среће, сђ кок )мђ смо се наслађавали у нагаои до скоро благопоиучнои Фамилш. fl самв затано у срцу пооледнћ речи. оне су биле страшанг. укорг> Теобалду; а н на нћга нисамћ мрзио. На скоро затимт> оставимх. « оваи пред£лг>. кои ме е опоминло на тако горке несреће. и одемг. да нутуемт. у Италиго. Теобалдт. ми е често писао , мени су била н1.и<>ва писма принтна, ерг> ми е онт. непрестано бно мио. Мени се чинило да е онг. несрећант., но онг. ми ние нигда о томг> нвлно , већг> у свима своима писмама изнв.и.ивао ми е же.ио и намћренћ путовати по свету. llpe две неделћ вратио самћ се л у Паризг., гди наново лрви путг> чуемг> за rocnnio Лас-Бермехасг.; она се удала за rpo-i>a Анатола Сен-Сервиена. Други данг. uoсле могг> долазка одемг> н Теобалду. ЈКалостно е било видити како ra « туга осушила и како се покварио ! Ми смо се разговарали прилтелБСКи и н самв га отечески тћшио. — Ахг. ! н низки и презрени човекг>. говорио е онт>: н ioniT -b непрестано лгобимг. ону женску. — 6-ли могуће ? повнкнемЋ н, та знате ли колико намБ е она зла починила? — Сузе груну нзг> очиго Теобалдови. —■ У те проклете женске камено е срце; рекне онг, мени: О! да ви знате ! . . Она ме е питала надегкдоми, н самБ го обогкавао, и био нћнв робг.. . . 6дномг> одкрие она мени сасвимт. равнодушно, да оће да пође за Анатола. . . . Вћруите ми да самв се а био унизио до тоra, да самб плакао као дете предт. hi.omt., мо .шо е и преклинао за нћну лгобовг,, безт> кое н нисамћ гкивити могао; за нћну руку, кон) она ние тобож' хтела дати безт. лгобови. „Бракт. безг. лгобови жалостно е лудило" говорио самв ioS н, ви сте сами били тога мнћнин. У бракт. може се ступити само изг. лгобови. . . „Или изг> честолгобии"; одговори она ладноирвно, и ово су биле последнћ нћне речи. Одт> топ> доба в е више нисамћ видио. . . . нити ћу е кише видити. — То е неерећа, koio ће време одг. васг. отерати ; у срцу младогг. човека све сг. временомт. изчезава, зато, ерг> е предљ Hbim будућностћ сг. новимг. радостима и жалостима. Сажалена смо ми старци достоини, кадг> насг> зао судбине ударг. згоди, ерг. се у будуће ничемљ немамо надати. — Зарг> ви мислите да се н нисамв трудио ослободити се ове безумне страсти. Ни здрави разум-b, ни тврда воли нису могли поб1чдити ово тежен1>, кое дово ди мого сву душу, при самомЂ единомЋ о hloh помислу, у наивеће волненћ , кое привлачи мене кг. нКнои красоти, и нћнои пакленои ладнои души. Ви видите да н нго добро познаем1>. О ! кадг. би н само еданв данг. могао овладати томг> женскомг., заповћдатп iofi да стрепи пред'мномг., да ме лгоби, или барт. да се претвара да ме лгоби ! . . . О ! 8 би безг. сожаленл дао мои животг. за то счастие!" — Ви треба да идете путовати; рекнемг. му а. — то и оћу, одговори вадећи пасошт> изг. гомиле свои хартил; Ево мои nacoiiih ; а идемг- v Шпанску.

— Да! оћу да ступимг, у Донг, Карлову сиужбу, и потрудићу се да у првои битки п')гинемв. Животг, e за мене тежко бреме; и н мислимт. да неби за мене, као што е за женску, умрети у младимв годинама, била тако велика несрећа. . . после ће она може бити замномг, жалити, и совћстћ ће е гризти. •— Ахт. Теобалде! повичемг. а огорченг, нћговомг, лудомг. страстћу: како вамг> се судбина жестоко осветила за Валериго. — Сирото анђелче ! рекне онг> узданувши и дигнувши очи кг> небу. Л сам£> се са сузама сг> нбимђ опростио, и онт> е гоче одпутовао. Ч а л н ii е. (Сиро.па и тврдица.) Колико се годг. мисли да су оирома и тврдица далико еданг. одг. другогт>, толико опетт> су онн сасвим). еднаки. Сирома човект. сиротуе што нема, а тврдица што тако оће. Разлика дакле само e то, iuto е тврдица евоеволћно сирома. (Женско срце) И у старо време било е, исто као и данаст., срце женско налик). на градв , но само ст> томг> разликомг., што су се у старо време женске браниле т.ш1> градомг>, аданасг. осуђуго мушке у таи градг« на po6iro. Ifl р as ea е. (ПолгобацЂ у руку) Има гди е обичаи, те тштг> и н\жна учтивост!,, лгобити младе женске у руку. Такве полгобце цене тамошнћ жене овако: Ко само лгоби у руку, а негледа да ли лгоби у голу руку или по рукавици, то е ветреннкг> ; ко натенани лгоби, лола; ко ватрено и стисне руку, гонакг. ; ко и обалави руку, невоспитаиица; ко само лгоби, а негледа или е лева или десна рука, — будала; а ко крадомг. и привуче кг, себи руку, таи већг. има едну лгобезну. Оетае даиле да е само оно постовнт. по иобацг., кадг> се да у зглавакљ одг> руке. (Безазлено захтеван%.) Залгоблћнт> младићт. еданг> отиде ашвописцу да ra живопише за дра1инт> именданг,. „Свега ме, вели, живоиишите i;ao iiito есамв; но само врат-b начините ми безт> мараме и подужи, како да ме драга може комотние загрлити." (Прводаџип.) Млада девоика една испроои се за стара човека. Кадт> пођу на венчамћ , а прводаџиа стане свимт. путемг. говорити и нбон и н1.му: „Добро пам■ ите да е мени име Петарг.." Н^има падне у очи то непр^стано опоминанћ, па ra запитаго зашто имђ to еднако говори. А онг> одгпвори: „Зато, вели. што ће m i после криво бити кадт. ми станете издевати име , па говорити да вает. е ђаво, а не Петарт. саставио." (Рђава препорука) бданг. претваралица клео се лепотици еднои да е тако ако у нго залн)бл ћнг>, да нема ништа на свету, што онг. неби нћ ради учинио „изљ свегљ срца". На свашто , игго би га годг> питала да ли би у* чинио , одговарао би онт. „изт. свегг> срца". „А би ли ви желили" — запита ra она „да н умремљ ?" „Изт> свегљ срца" одговори онт> пре него iuto е и саслушао што ra пита.

У Кнвигопечатнви Кннжества Србскогг>.