Шумадинка

У Б еограду 4. Априла. 1857.

ШУПЕДДИВКА, <■67% 84 ив,р^авшм» 3 шшж ш ш©в©шет 0 Учредникћ и издавателБ ЛвобопнрЂ 18. Игнадопићђ. *

■ттш Ован 1Нстђ нзлази Вторннкои -Б, Четврткоит, н Суботомт. на по табака. Цена my е за 3 мес. 9. за пола ТЕЧ. l 7 i» год. 8 а за целу год. 16. цв. За огласе плаћа се 3. кр. ср. одђ врсте за едан -путЂ а 5 кр. ср. за трнпутт..

!■ р 'i' ci вд ». в (изЂ Коцебуа) Ето садЂ иежигл^ предг. моимг. norama, ти б1,дна кртицо! а а, насионћнЂ на ашовт., замишићнљ сматрамтз те. Ти си ми tboiomfc маломЂ ншшкоиђ и са твое четири шапе млого штете овог*> лета учинила. Канва е садљ разлика између тебе и каквогЂ великогЂ военогБ нредводителн, коина параднои мртвачкои постелви лежи, пошто е петдесетљ вароши опустошио ? Ви сте обое мртви. Ви he те обое бити пра. Ти си погинула радећи свои одт. природе ти опредћлени посао. fl самћ те убио у ономђ тренутку , кадг. си ти едну .ieio мога цвећа рила. Рудари, кои злато изђ землћ Konaio, за ное ми зачину нашемЂ гкивоту и наше болести кунуемо; робови, кои у име канвогЂ азиатскогљ Хана кога они нигда ни видили нису, вароши опустошаваш — умиру такође као и ти у свомђ опредћленго. Ко ће ми моћи казати, зашто е твое опредћление да ти менп шкодишђ ? и зашто е мое опредћление да п тебе c6oni тога казнимћ и да те убиемг>? Зашто а немогу да Ж ивимђ безг. плода изг. мое баште ? И зашто ти немогаше живити а да у moio башту недирашг,? — Неколико мое браће, кои се ФилосоФима имепуго, мисле да знаду таи узрокЋ. Али ~ ма колико они мудри били — непозпаш они стохилндиту частв едне точке овога целогв створена, и сашженћ те точке са вселеномљ. Они пезнаду о томе више него uito ти мала ддна кртицо знашЂ о каквои воннои лађи. Али доћи ће време, кадг, ће сви лгоди — а могкда и философи — па може бити и ти бћдна кртицо, нешто мало више о всликомђ плану створена дознати. fl знамЂ добро поштена животинћо, да ти ниси хтел а управо коренћ могљ цвећа и зела ести, само си тра»чила оне бубе и црвиће што коренћ могђ цвећа и зелп затир,. Јц си дакле воевала противу мои неприителл, а т ребало би да сомб ти зато благодаранЋ. Али ти си Равна адвокатима, кои потроше сво мое иманћ бранећи Га> Нисамћ те смео пустити да риешг, далћ. 1 л вое мале очи нису могле толико светлости сноси11 "Оиико мов , ти ниси знала ни то да двапутв два чи1 четири, а јоштг, манћ ти си могла разлиновати добро

одг. зла; али твое чуство обоннниа било е далеко Финие него мое, ти си имала сто пута већи слухг. одг, мене. Твоп е шошиа вештие начинћна него икакавг, сатт>: твое шапе цћлисходние су него икакво орудие за землћдћлску раднш. Чуствованћ и животг, притагкавала си ти као годг, и n; ти си волила твое биће и плашила си се уништенп Л би се лш'.'ио кадг, бн ко годг> предамномг> еданг> сатг, разбио , па макарг, то био сатг> мога неприателп, па опетг, л исти убио самг> тебе, сирота кртицо ! ■—- Али као што си ти по закону твога бића црвиће убиала, кои су као и ти свои живот1> лшбили, тако сам& и а опетг> по законима мога бића тебе убио. Онаи кои е мене, тебе, и оне мале бубице створио , оеновао е те законе, и само онг> зна зашто су живећа суштества тако устроена, да свагда едно друго убипти мора. — Баремг, а тебе нисамБ мучио. бданг, ударг> само. и тебе ние више у ншвоту било. fl самг> законе природе као какављ милостивг, судиа извршио. Ствари на овомђ свету , моа мила кртицо , тако су тесно скопчане , да би заиста радо знати желио, какву ће промену на овомђ свету проузроковати то, што самв тебе а убио? БезЂ сумнћ велику промену! — али какву? о том7> се може санати. — Овде краи мене стои еданЂ лепг> одвећЂ пкогђ мириса цвстђ кои ће скоро процветати. бдна лепа девоика — на примерЂ — узбере таи цветЂ, одне će ra у cboio собу, и одђ дкогђ нћговогЂ мириса добие несвестЂ ; међу тимђ дуне ветарЂ и отвори прозорЂ, завћса залшлп се одђ ветра, дође б.шзу свеће и упали се. Сву кућу а после улицу обузме пламенЂ. Државна архива упали се и изгори, а у тои архиви пропадне еданЂ важанг> док ументЂ, и з 6 огђ губитка тога документа после сто година отвори се агестокЂ и крва†ратг>, кои читаве државе опустоши. •— Да тебе нисамБ кртицо мала убио, ти би коренЂ онога цвета изрила и одђ свега тога неби ништа било. Оди , оди о сирото створенћ, н ћу те закопати и саранити између наилепши мои ружа. Можда ће у будућои години што годђ одђ твои смртни остатака у мирисЂ руже прећи; и ко зна, да се носле хилнду година наше частице неће састати, или у венцу какве невћсте, или у дилманту какве кралћве круне.