Шумадиска дивизија I позива : 1915 III

134

лазиле су се у својим заклонима још од јуче 4 и 3 чета 2 батаљона 19 пука, а овога јутра стигла је и 2 чета и задржана је у резерви за десним крилом. Чим се разданило, уочено је повлачење 4 батаљона 9 пука и зато је 9 батерија отворила ватру. Само њено дејство било је ограничено услед велике депресије, те се непријатељ брзо изгубио испод окомака Трбуњског Брда и у Блацу. У 7.830 стигла је и последња (1.) чета 2 батаљона 19 пука да затвори друм Блаце—Куршумлија. Како тамо није било израђених стрељачких заклона, то се ова чета повукла ка батаљону, на десно крило 4 чете. Но командант ју је понова вратио ка друму, али се задоцнило.

У ово време избили су на Трбуњско Брдо делови потиснутога 4 батаљона 9 пука. Али не сами. Њих је у стопу пратио непријатељ. Командант овог батаљона вели: „После силног напора и огромних губитака, делови мога батаљона изашли су на положај Трбуњско Брдо. Тамо се већ налазио, отприлике на центру, мајор Динић са својим батаљоном из 19 пука и наређивао да се отвори што јача ватра на непријатеља, који је на нашим леђима доспео на блиско отстојање и почео већ да обилази крила положаја“.

Докле сеово одигравало на десном крилу, мајор Динић налазио се у непосредној близини осматрачнице испред к. 465 и гледао како непријатељ, који је већ био разбио 4 батаљон 9 пука, јури друмом из Блаца ка 9 батерији и избија у позадину. Непријатељска артилерија је обасипала „страховитом ватром“ Трбуњско Брдо. У то време и мајор Динић буде тешко рањен. Упућени војници из резерве да га изнесу нису успели“. Видећи све ово, мајор Динић је наредио да се

1 Командант овог батаљона даље вели да је прикупио свој батаљон на десном крилу и да је за све то време непријатељ тукао Трбуњско Брдо силном артилериском ватром. „Преморени, наши војници нису могли да одоле надмоћнијем непријатељу и отпочело је отступање у групама. А одмах затим отпочело је и опште отступање“. Мајор Кузмановић кренуо се са својим ађутантом и два три ордонанса у правцу југа, али му је јака баражна ватра затворила пут и он је скренуо ка истоку, ка Блацком Језеру. „једно непријатељско одељење, отприлике на 200 м. ис-_ пред нас, отворило је ватру и смртно ранило мога ађутанта ђака наредника Косту С. Шапоњића, студента технике из Крагујевца“. И онје имао још толико снаге да напише своме оцу: „Умирем 1 (14) новембра 1915 У 9.30 пре подне, село Блаце — Коста“. (Ово је парче хартије предато његовом оцу). Приморан да скрене још више североисточно, мајор Кузмановић је упао између две непријатељске линије где је и сам тешко рањен. О томе Кузмановић вели: „Прво сам рањен у десну подлактицу и кост ми је пробушена, а одмах затим у мишићну кост леве руке и она ми је раздробљена. Осетих силне болове и изгубих снагу. Ордонанс, редов чете мога батаљона, Живота Михајловић из с. Великог Лаола, среза млавског, с напрезањем успе да ме довуче до једне циглане (црепане) и да ме превије. Тек сутрадан после подне пренет сам на немачко завојиште у Блаце и оперисан. Тако сам заробљен“.

2 Мајору Динићу, сада пешадиском бригадном генералу, пребијена је лева бутна кост. Кад је пао, видео је заступник командира 2 чете, резервни поручник Срећко Р. Лазаревић, који је био недалеко са четом у