Шумадиска дивизија I позива : 1915 III

275

23 јануара командант Одбране Београда наредио је да се Шумадиска дивизија крене на пут у три ешалона, 28, 29 и 30 јануара. „Нарочите маршруте појединим ешалонима не одређивати, већ оставити слободу командантима ешалона да они сами у току марша одређују места преноћишта према каквоћи комуникација и превозних средстава преко реке Шкумбе и Семена и физичком стању људи и стоке; али им ставити у дужност да хитају да што пре дођу до реке Во-

јуше, те да не сметају маршу следећих колона“. Даље је командант наредио да сваки ешалон понесе храну за седам дана а фуражи колико више може, пошто до реке Војуше неће наићи ни на један магацин хране и фуражи.

Према овоме је командант дивизије 25 јануара издао потребно наређење. „Г ешалон са којим ћу се ја кренути“, вели командант дивизије, „преноћи ће 28 код Каваје, 29 код с. Нове, 30 код с. Дивјака, 31 код с. Љубовче, 1 фебруара код Фијери а 2 код Мифоли. Полазак са преноћишта појединих ешалона у 7.30 часова, од 11 до 18 часова одмор за које време са стоке скинути терет, а долазак на преноћиште најдаље до 16 часова“, Али како су на бивачну просторију ове дивизије имале доћи трупе | армије, то се цела Шумадиска дивизија кренула још 27 јануара у 9 часова и задржала се јужно од

уништи српско племе, и војници верују, да ћемо ићи пешке не само до Валоне већ и даље и да ће он учинити све да нашим лешевима посејемо обалу целога Јадранскога мора.

„Напомињем да ће пук и даље вршити своје војничке дужности, па зато и молим да се не доведе дотле да обзире свога опстанка претпостави обзирима војничким“,

На основу ове претставке командант дивизије учинио је сутрадан ову претставку: „У вези већ учињене претставке о тешком стању код трупа ове дивизије, имам част учинити и следећу претставку:

„Молим команданта да се учини на надлежном месту и последња претставка: да се створи могућност транспортовања свих трупа лађама како би се овај мали део храбрих бораца спасао од пропасти и дала им се могућност да се понова жртвују за своју Отаџбину.

„Предстојећи маршеви сувим учинили би следеће штете:

1. Овај мали број бораца који је до сада подносио надчовечанске напоре био би сасвим упропашћен и они не би били никакав материјал за реорганизацију већ само за болницу.

2. Немање довољно хране, нити средстава за ношење хране—коморе.

„Немање новаца да се храна успут набавља — старешине ће бити лишене сваке моћи да спрече отимачину од мештана да од глади не би помрли, а ово би изазвало огорчење па и оружани покрет код становништва. „Да до предњих случајева не би дошло, ако би се морало сувим даље пут продужити, молим команданта: да се успут на сваки три дана марша, образују путне станице, где би се храна могла довољно примати за све војнике.

„Да се трупе снабду са довољном сумом новаца који је у оптицају у крајевима где се пролази и да становништво радо излази на сусрет војсци за продају хране и фуражи, и

„Да се војници снабду обућом“.

' Велики раш Србије, књига ХТМ, стр. 168—169.