Шумадиска дивизија I позива : 1915 III

285

му је да данима засипа наше војнике. Сем тога, немачка војска, у вези са својим новим наоружањем и техничком опремом, донела је и нов начин борења, за који ми нисмо били спремни.

Па ипак се наш војник храбро борио. Непријатељ је скупо плаћао сваку стопу наше свете земље. Борбе на самој обали Дунава, у Липама, на Врановом Брду, код Мале Крсне и код Врбовца доказ су томе. То је без сумње и непријатељ

запазио, па је можда баш највише због тога, после боја код

Врбовца, и појачао свој Ш корпус са целом 11 баварском

дивизијом; непријатељ је хтео да убрза и осигура свој рад и свој успех. На тај начин је непријатељ према Шумадиској и Коњичкој дивизији био јачи у пешадији два пута, у артилерији три пута, а у митраљезима шест пута.

Све то нанело нам је тешких губитака како у људству тако, и још више, у моралу. Док је надмоћније непријатељско оружје преривало земљиште и проређивало борачке редове, дотле су бесна рика непријатељских топова, почевши од 490 мм. па до рововских оруђа, прави град непријатељских зрна коме није било краја, аероплани, привезани балони, ракетле и др. и страшне слике које су се услед тога појављивале, чиниле тежак утисак на душу нашега војника. Они су стајали пренеражени. Победиоци и јунаци са Куманова, Битоља, Једрена, Брегалнице, Цера и Колубаре, били су свесни да ми непријатељу не можемо одговорити равном мером.

Међутим, са нашим даљим повлачењем од реке Раље, са новим борбама и новим неуспесима наши губитци су се множили, наша слабост се све више испољавала и морал је све више и више опадао. Нарочито је био тешко погођен 1. батаљон 12 пука, који је до 23 октобра изгубио 498 људи.

Али су наишле и друге невоље које су само појачавале пад морала. Јер док су до нас допирале вести о припремама Руса на Бугарску, о доласку савезника и о успесима — дотле

: Извештај команданта 12 пука ОбБр. 1288 од 23 октобра. — Овај батаљон је био у саставу коњице од 12 до 93 октобра. За све то време је водио јаке борбе, нарочито 18 и 19 октобра код Мале Крсне и Драговачког моста, и поднео тешке жртве. Улога коју је он добио: да прати и да буде ослонац коњице у њеном раду — била је одувек необично тешка, Решење тога питања задавало је бриге свима војскама и пре и после светског рата. Пешадија нема брзину коњице, те је ова улога за њу и сувише заморна и неприродна. Често остављена у борби самој себи, пешадија је постајала неповерљива према коњици. Стога се и дешавало да је пешадија много пута више пазила на коњицу да је не остави саму но на саму борбу. Стога догађај код Сараораца, ноћу 20/21 октобра, није могао остати без последица.

Овоме треба додати и то да је овај батаљон, услед недовољне снаге за одбрану долине В. Мораве, стално био или у борби или на претстражи, углавном без одмора. За несрећу, он се и ретко када борио у целини, но " обично по четама,а често и по водовима. То је све слабило не само физичку но и моралну снагу његову. Стога се сада види да су претеране, па често и неоправдане замерке које су му тада чињене. Он је дао колико год је могао дати.