Шумадиска дивизија I позива : 1915 III

286

наш војник од свега тога ништа није ни видео ни осетио до само удар за ударом. Пролазећи кроз насељена места, видео је само беду и утученост: чељад растурену, имовину запуштену и напуштену... Под тим утисцима Шумадиска дивизија прелази Јасеницу... Стигла је на своју територију одакле се рекрутовала и попуњавала, Широко поље за растурање јединица... Најзад, и војник је човек... Прво се наишло на Крагујевачки војни округ, одакле је био попуњен 11 пук, 3 батаљон 5 прекобројног пука, делом 19 и артилериски пук итд. Многи су већ били на домаку својих домова. Душевно везани за свој дом и своју земљу, многима је, бесумње, изгледало као и да кроз рику топова чују вапај своје деце. У њиховим главама појављивале су се грозне слике пљачке и зверства од прошле године по питомој Мачви и Колубари, и плач и јаук несрећних избеглица...

Нерви су попуштали... До њих су тајним путевима допирали гласови као да је Србија" пропала, да је остављена од савезника и да треба спасавати своје домове. А у војничким редовима било је доста и оних који су и раније чинили разне кривице, па и бекства из борбе, али су им казне убрзо опроштене. И то се светило. Ови су, бесумње, и сада били први, свесни или несвесни, потстрекачи за осипање борачких редова. Говорили су да се хиљаде и хиљаде не могу стрељати ако се и растуре. Тако је за време борбе на Старом Брду, код Лапова, само из 11 пука [позива нестало 232 војника. Још теже је, изгледа, погођен 3 батаљон 5 прекобројног пука, који је на исти начин изгубио око 200 војника.'

Одбегавање је и даље настављено, каду већем кад у мањем броју. Бежале су кукавице. Но срећа је што је велика већина бораца била толико свесна своје свете дужности и толико морално јака, да се могла опирати свима искушењима и свима невољама које су их у току даље борбе сналазиле.

Са опадањем морала опадала је и дисциплина. У овако тешкој ситуацији и старешине су биле на великој муци. Имале су се борити и са видљивим и са невидљивим непријатељем. А, међутим, досадање борбе и болести однеле су из борбених редова велики број храбрих и способних старешина. Велике потребе, а по том и ови велики губитци омогућили су улазак у старешински кадар и онима којима ту није било места. Само, бројем се није могла заменити — вредност.

Старешине које су биле интелигентније, спремније и истрајније, које су са војником делиле исту судбину и задобиле његову љубав и поверење, успевале су у већој или мањој мери Али је, нажалост, било старешина и слабих и неспособних, а међу њима је било и недораслих за тако узвишени

: Командант овог батаљона у своме извештају од 25 октобра вели:

„Ја имам сада око 400 пушака у батаљону, ма да, према свима губитцима, треба да имам око 600“.