Шумадиска дивизија I позива : 1915 III
|
• 287
позив. Поред светлих образа и јунака „без страха и мане“, било је и неспремних, и малодушних, и порочних... И док су једни необазриво причали и величали непријатељску снагу и спрему, те својим кукавичким и злослутним држањем убијали код војника веру у успех и коначну победу, дотле су други инаџиски, безобзирце критиковали на све стране: и владу, и скупштину, и све политичаре и угледне људе, и све више војне старешине до Врховне команде, те су својим тако невојничким понашањем и радом непрестано сејали по трупама незадовољство и неповерење и према старешинама и према војној и државној средишној управи.'
Разуме се само по себи да овакав рад и једних и других није могао остати без тешких последица, а нарочито у оно доба опште нервозе и забринутости, кад се сваком наметала помисао да има право мислити својом главом.
Предаја 1. чете 1. батаљона 12 пука код Марковца последица је моралне слабости можда само командира. „Не знајући за ову одлуку командира“, вели тадањи ађутант овог батаљона, „у последњем моменту једва је успео да се спасе резервни потпоручник Живојин Радосављевић са својим . водом“.з Није завидно било ни код 3 батаљона 5 прекобројног пука.з
Свакако је таквих старешина било и по другим јединицама. Било је и таквих који се нису ни борили против тога зла, нарочито ако су били из истог краја одакле су и
: Невероватно изразит пример и искрено, готово наивно, признање и сведочанство о томе оставио нам је резервни мајор Др. Милан Г. Петровић, командант батаљона у 11 пуку Ш позива. Он је, по својем сопственом признању, за све време командовања стално пред војницима све критиковао, те поткопавао војнички морал и рушио оно што је вековима усађивано у душу нашега народа и војника-витеза, А он извесно није био усамљен. — Види „Узроци пропасти краљевине Србије у 1915 год.“, од Др. Милана Г. Петровића, Ниш — Крагујевац, 1922, стр. 809. — Цело је дело опсежан памфлет о свима и свачему, нетачно и тенленциозно.
з Ађутант је био резервни наредник-ђак, Петар С. Јовановић, сада професор Унивезитета. Овога дана, 25 октобра у 13.15 часова, водник 2 вода 2 ескадрона Шумадиског коњичкиг пука пише своме командиру: „Пешадиска претстража 1. чете 1. батаљона 12. пука, са којом сам у вези, говори код мојих војника, стражарећег оделења, бр. 1, да ће да се преда ако наиђе већа снага, али са те стране нема непријатеља“. А командир овог ескадрона вели: „Чим сам командовао „Брза паљба“ и „Спремај бомбе“, ова је чета дигла пушке у вис и чекала Немце, који су се кренули на јуриш, да им се преда. Немци су пројурили кроз чету и многе кундацима оборили“.
з Командант овог батаљона у свом извештају од 25 октобра вели: „У одступању се одржава ред само код једне моје чете, где је добар командир, а код осталих није тако, те се и дешава да велики број војника својевољно долази у чету и иде ван команде у одступању. Све ово даје доказ да је морал ослабио а старешински кадар никакав — имам за ко-
· мандира једне чете резервног потпоручника који нема никаквих услова за
старешину, а друге једне чете официр под судом који има врло рђаво држање“. Из овог батаљона тих дана избачена су из строја, вели командант, „четири боља официра“.