Шумадиска дивизија I позива : 1915 III

291

Али није само то. Командант 11 пука [1 позива у свом извештају вели: „При пролазу кроз веће вароши, Јагодину а нарочито Крушевац, где је био збег чиновника и грађана из целе Србије, војници, дошавши у додир са својим рођацима и пријатељима, чули су само рђаве гласове: „Србија је пропала, јер је напуштена од савезника, те нема потребе више да гинете., Да добро стоје савезничке ствари, Немачка не би могла повлачити своје трупе са француског и руског фронта противу малене Србије“. Томе су несумњиво много допринели и „прогласи за предају“ које непријатељ са аероплана посведневно баца.

На овакво стање наишла је Шумадиска дивизија и задржала се код вароши да би се попунила муницијом, алатоми осталим потребама. Но варош је, поред свих забрана, привукла хиљаде војника, што је стањеиу њоји у дивизији само погоршавало. Све предузете мере да сето уклони, остале су без успеха.“

Најзад, по узимању потреба, дивизија је наставила пут. Али са даљим повлачењем осипање је настављено. 12 пук кренуо се преко своје територије, „преко с. Мудраковца и Модрице, за положај. На томе делу пута изостао је велики број војника, скрећући лево и десно од пута. Сав утицај свију официра и све предузете мере нису могли спречити ово самовласно удаљавање... Нарочито је врло рђаво утицало на морали дисциплину војника кад су видели какав хаос влада у Крушевцу, на станицама и по магацинима. Свако је видео грабеж и разношење сваковрсног материјала на све стране: од грађана, се-

њен утисак тако страховит, да се јавно изражавала мисао, како је било боље сав овај материјал уништити и спалити него га давати војницима. Све је чинило утисак да се дошло до ивице пропасти, па сваки гледа да зграби што може“. — Операциски дневник Тимочке дивизије П позива за 5 новембар.

' Одбрана Београда ОБр. 4996 од 8 новембра. — Тако су 83 новембра на отсеку 15 пука Ш позива бачена из аероплана четири аутографисана писма наших заробљених војника, датирана 28 октобра и упућена Спаси Николићу, полицајцу (Призрен), Радоју Јовановићу (Горње Село, срез Шарпланински), Васи Ивковићу (Зебинце, срез Гиљански) и Милану Милосављевићу (Азање). Сва су писма кратка, по шаблону, у којима извештавају да су здрави, а Мане из Азање пише да живи „са свим добро, леба и следовање и дувана све имам задовољно“. Истога дана позади Комаричке Чуке, на отсеку 7 пука П позива, бачено је аутографисано писмо Јакова Пантића упућено брату Дамњану и позив резервног потпоручника Митра Д. Миловановића упућено нашим војницима да се предају.

: Командант дивизије наредио је команданту коњичког пука дау Крушевцу затвори све радње и јавне локале, али у томе није успео, јер је снага коњичког пука била недовољна. Командант 19 пука био је принуђен да код Крушевца остави једног командира са водним официром и људством „да прикупља и тера војнике овога пука у његов састав“. О томе је сутрадан командант овога пука, под ОбБр. 2415, обавестио команданта 11 и 12 пука [ позива и предложио им да и они предузму сличне мере.