Јадранска стража

Na njemu ishlapljuju poslednje kapi, koje su ostale na golome telu. Covek je podupro rukama glavu, i zagledao se u daleka ostrva, što su se protegnula na suncu, kao neki veliki i leni guŠteri. Svladava ga san. Ali onda, odjednom, ustaje, uspravlja se, i jednim lepim skokom skaée sa liridi u more. More se pred njime rastvara, talasa se, probudeno i ljuto. Covek je izronio, i Jirokim zamasima ruku zaplivao prema hridi. . . A kada je pala noe, i kada se je lagani vetrié podigao s morem, dignuo je čovek jedro. Njegova je ladica klizila morem, kao neka bela utvara. Ležeći na krmi, pratio je igru mora i vetra, i sam se igrao s njima, okrećući kormilo, menjajući položaj jedra. U gradici! su gorela svetta, i svaki je prozor značio jedan život ljudskih patnja i briga. z\ tu, na moru, bejahe tako riho, tako veličanstveno tiho. . . . Ladica je piovila sve dalje, sve dublje u noe. Tamo, gde se već nisu culi glasovi onoga ži vota. Tamo, gde je prestajala granica izmedu sna i jave, gde se nije mogio razlučiti glas od glasa. lu je čovek naćulio uši, i slušao èudnu priču, koju je šaptalo more. Ono je prićalo o svojim skrivenim tajnama. O dubinama u kojima leže kosti otaca. O brodovima, koji su tonuli, i o svec'ama, što su se na njima gasile, jedna za drugom. O očajnom kriku ćoveka, koga su zagrlili valovi, i ricuci od radosti, plesali nad njime svoj posmrtni ples. Ono je pricalo o svojoj divnoj igri, u kojoj nestaju brodovi i ljudi. I o tome, kako je, sutradan, na onome istome mestu, gde je tonula velika i erna silhueta, piovila neka lada, bezbrižno, punim jedrima. . . More, more, more. . . Covek je začaran slušao priću što ju je šaptalo more. I činilo mu se, da u tom šaptu, čuje glas, sladak, nadčovećni glas, koji ga zove k sebi. Svaki valić, svaki dall s mora, nosio je u sebi tajnoviti, magióni poziv. I on se je zario u čovekovu dušu. Njome su zavladala velika uzbudenja, i on je oseéao, da se bliža veliki cas. 11l I tako je jednoga dana pošao u luku. Tamo, na jugu, razvijao se ramni oblak, i stari mu ga je f rane pokazivao dršćućom, staračkom rukom. »Nemojte danas na more, biće nevere«. Covek se je nasmejao. Začas je bio u lađici, dignuo jedro, i isp-ovio iz luke. More je bilo ćudno. Prcteéi je stimilo, kao da se bezbroj muklih glasova sprema da provali u jedan jedini, mahniti krik. Na njemu su se stvarale neke ramno, zagasite pege, kao na lieu êoveka, koji suzdržava bes. Oblak se je sa juga strclovito širio. prekrio lionzont, i kao neka tamna, dugokrata aver, letio prema suncu. Na moru je crtao jednu tamnu plohu, koja se je bližala Indici onako brzo, kao Sto se je oblak bližao suncu. Ladica je piovila sve dalje i dalje od kopna. Gradii je ostao daleko iza nje, pa kad se je covek okrenuo, vidio je samo udaljenc kuéice, na kojima je joŠ sjalo suncc. Još malo, pa će i one nestati. Otocl su zapali u tamii, stopi li se sa oblakom u jednu tamnu, preteéu semi, nad kojom je već sevnula prva munja. Grom je zatutnjio. daleko negde, ali zar se nije jedro na ladici preplaŠeno trglo? Njome je potresao zlokobni vetrié, poigrao se jedrom i cove-

kovom kosoin, te nestao u malim, uzavrelim talasima. Covek je pogledao na nebo, i vidio kako je crni krak oblaka prekrio sunce. Dà, tamo u daljini svetlila se slabo još mala i okrugla krpica mora, ali je zacas nestalo i nje u teskobnoj tami, koja je pala na kraj. Iz onoga oblaka, Sto je došao sa juga i prekrio ncbo, izvijalo se je sad mnoštvo silnih, ogromnih gromada, koje su bez reda hitale nebotn, kao preplašene i uzbudene zveri. Ladici se je bližila sivobela ploha. Raširila se kao jedan golemi zastor. Covek je éuo oštri, jednoliéni Sum. To je dolazila kiSa. Njezine su kapi pljuStile po moru, i zamalo je éovek sagnuo glavu pred belim plaštem, koji se je sruSio na njega i njegovu ladicu. I ponovno je zatutnjio grom, nad samom ladicom. Video je munju, kako je, svctla i kratka, proletela nebom. 1 opet se je ladica potresla. Jedro se duboko nagnulo i Siknulo morem. A onda se ladica, kao da ju je zahvatila neka nevidljiva ruka, tigla, zadrhtala i strelovito potetela napred.. Veliki je pies zapoéeo. Nevera je zapevala posmrtnu pesmu ladici i éoveku u njoj. Bele su pene skakale oko nje, prebacivale se preko nje, ulazile u nju i moéile éoveku noge. Valovi, veliki, tamni i teSki, ruSili su se na ladicu, otimali se za nju, nosili je i bacali jedan drugome. Zaéas bi se rastvorili pred njom, da je onda, odjednom, neki naduveni val, ponese na svome hrptu, i tresne njome u drugo brdo. sto se je valjalo zapenjeno, besno, uzavrelo. No éovek se nije prepao. Smejao se je divljim, ludaékim smehom. I kadgod bi sevnula munja, on bi zaurlao od radosti, i raširenim, udivljenim oéima gledao u pakao, koji je besnio oko njega. No, to su doživljavali njegovi djedovi. Takve su olujine vietale i nad njima. Bele su se pene dizale, i svaka je nosila smrt. Dzêta su na brodovima pucala, daske Skripale, mornari zazivali sv. Nikolu. Crna, strahovita tama prekrila je brod i ljude, koji su sa teskobom u srcu éekali na veliki cas. A njegov je otac, kapetan Tomo, pevao. Pevao je i urlao. Kao i on sada. Da, éovek je pevao. Pevao je i onda, kad mu je prekinulo jarbol, a kad je jedro. kao neko belo prividenje piovilo daleko iza ladice. Pevao je i onda, kad su vesta nestaia u moru. Skoéio je na pramac ladice, uhvatio se za prekinuti komad jarbola, i urlao u tami. Visok, razbarušenih kosa, urliéuéi divlje i ludaéki. naliéio je na utvaru iz pakla, koji je vladao oko njega. Tako je pevao éovek u blesku munje i tutnjavi groma na ladici, kojom su se igrali veliki i bcsni valova. . . Onda je ušutio. Covekotn je zavladalo veliko uzbudenje. Veliki se je éas približio. Valovi su se izobliéili, tama se protesila. Dolazila je bleda svetlost. Oko ladice lebdele su bele, nepomiéne sene. Raširile su duge ruke, i dozivale éoveka. Tutnjava groma i riku valova nadjaéao je glas sladak. sladi od majéinog glasa. Cuo je zov, prodirni magióni zov. 1 o su ga zvali njegovi djedovi, to ga je zvato more. Velika ga je radost zanela, i kad je opet sevnuo grom, éovek se je raskriljenih ruku, blažena i sretna lica, bacio u susret ogromnom jednom valu. Jos jedan radosni i divlji krik, a onda ga je pokrio val belom, penušavom plahtom, onako, kao Što majka pokriva dete... (Bakar)

DRAGO GERVAIS-2ERVË

Јчг

49