Јаков Игњатовић : књижевна студија

8 ЈОВАН СКЕРЛИЋ

У томе „светилнику Србства“ рођен је Јаков Игњатовић, 30 новембра 1824, исте године када и Бранко Радичевић. Отац му се звао Јаков, угледан грађанин, шлрилиз рјеђћа, Уогтипдег, „говорник народа“, прво почасно место у вароши, од старе породице Игњатовића, која се заједно са патријархом Чарнојевићем доселила из Србије, и дала знатан број великих чиновника и јавних радника у Будиму пи Пешти. Мајка, Ката, по имену, била је од породице Барјактаровића — Таборџија, који су добегли из Дивосела, у Лици, због неке мале побуне.

Отац, коме је било пуних седамдесет година, када му се родило дете Јаков, умре када му је сину било непуних шест година. Нанеколико година после тога, умре му и мати, и Јаков Игњатовић, у једанаестој години, остаде п без оца и без матере. Одмах по смрти родитеља, деца буду раздата по родбини, живећи оделито, шта више једва се п познавајући. Јаков падне у руке једноме ујаку, и ујна му је улевала мржњу на рођену матер. Тутори су се међусобно мрзели и прогонили и њихове борбе вршиле се над дечјом главом. Мали Јаков је доста претрпео у том тужном детињству, без очинског старања и материнских пољубаца. Већ као зрео човек писао је он: „Узми младу дјевојку као струк босиљка, па задјени или накалеми њом старца. Показаће се плод. Док дјеца одрасту, старац умре. Дјеца остану као ппајка на мору, па их буре свјетске премећу прије него што могу на ноге да стану, и често од забуна тих бура не могу никад к себи да дођу. Овака дјеца, као сјеме у невријеме бачено, у невријеме ничу, кад сунце не грије, но голо стјење, а вјетар пири. Овако сам и ја од мог старог оца у невријеме ба-