Јаков Игњатовић : књижевна студија

ЈАКОВ ИГЊАТОВИЋ 189

нек метне руку на срце, нек се запшта јел л кад год погрешио, је ~ му што у срцу притајено, па ми се што сам покљлизнула опростило. Кад би тајне говорити знале..., многе пороке тама покрива, ја морам своје и туђе грехе да, кајем... и ако сам грешна, време је да ме друштво као покајницу у своје јато прими“.

Овако, као каква јунакиња из Александра Диме спна, не говори више негдашња ученица „лера“ дувне Бонавентуре, но писац, који на супрот лажном, конвенционалном моралу ставља идеју широког, хуманог и социјалног морала. Опијен сопственим речима, он показује публику на претресу како виче Јелици: „живела“, док би много и природније по вероватније било да та публика, увек слепо одата, лицемерству и предрасудама, у томе тренутку доследно повиче: распни је, распни је, и покрије кишом од камења расплакану и лепу грешницу. Али већ на другом месту, Игњатовић напада на „грађанску тесногрудост“, и у једној наивној апострофи непосредно узима њену ствар у своје руке: „А шта је тако згрешила да јој се свете Јест грешила јег Нарушила је породичан мир код Меланије. Но ко је томе узрок; Није л Мргодић стари Јелици мрежу плеод Оставити кућу без главе, напустити страног демопа, да непокварену душу у искушење доводи, п скривену страст узбуди. Одвео је собом на салаш кућног генија, хранитеља, а стадо, кућу оставио пустолову“. И на послетку Јелица говори, као у средњевековним моралитетима, где личности на крају комада узимају реч и причају публици чега. се треба клонити, а шта радити: „пример мој, што ћу показати, нек служи свету за поуку; и који добро из њега за живот црпе, чиста рука његова скинуће