Јаков Игњатовић : књижевна студија

900 ЈОВАН СКЕРЛИЋ

Но какав је да је када пише тиме сувим телеграфским стилом, ипак је бољи но када хоће да буде топао и лиричан, у роду Г. Александра Сандића. Колико се тада може заплести, говорити безмислице и бити смешан најбоље се види из некролога Јовану Суботићу,) за кога је, узгред буди речено, као што се види из његових Мемоара, врло мало марпо:

„Прецвета, дични бор у планини српској — Јово Суботић усахну! Књиге инџијеле, у које он уписива, изрекоше суд, да мора пут неизмерне даљине путовати. Ма усахну, вихар га не сруши. Цветом расуто му семе корен захвати, проклија, и зелене шибљике у вис пусти. Око усахла бора вијуга се бршљан, да му бљештаво стабло вечно у спомен обгрли. Родио се као Нарцис, и рођењем претворио се у свет, храмину песме. Живот му беше плодно воће, окривљеном младости показа, како се у вис полеће, кеко се може род у рају устрајно — за навек љубити; млађима означи пут — слави српској, која га је одушевљавала. Путуј, мили путниче, бар те није вихар оборио! Усахло ти стабло истом онда, пошто је сочним срчем подмладак ти у обитељи а не Парнасу одхранио. Бранио си род свој где си могао, човештву си био човечан — брат с братом, род с родом. За тобом плаче вила глума, коју си родољубљем задахнуо, српски геније уписа ти име у кљигу српску, а спомена ће ти бити док је имепа српског, од рода до рода, од племена до племе«. Какав галиматијас! каква слпчност са оном познатом свечаном речју Жозефа Придома: „Ова

1) Бршљан, 196, бр. 8.