Јаков Игњатовић : књижевна студија

ЈАКОВ ИГЊАТОВИЋ 18

у истој соби са четрнаестогодишњим Јашом, зближио се са њиме, и на место Светислава и Милеве, Љубомира у Елесиџму и Боја на Косову, које је дечко дотле жудно читао, почео га је посвећивати у тајне Сербијанке, шиљући га на објашњења појединих места госпођици Марпји Поповићевој из Будима, која је ову готово кабалистичку књигу разумевала, и која ће ускоро постати жена песникова, позната, под именом „Пунктаторка.“ Изгледа да је овај Фантастични песник вршио неки неодољиви утицај на младе душе које је сретао: у успоменама својим Игњатовић је о њему говорио са исто онолико љубави и поштовања, са колико и други један, много већи његов ђак, Његош. Јаша се није раздвајао од Симе, ишао је за њиме по уредништвима листова, по ђачким друштвима, гутао сваку реч његову, заносио се њиме, и њему у част штампао прве своје стихове. У 11 числу Сербског Народног Листа за 1838 изишли су Јакова Игнлатовича (тринамстолбтногђ едногљ Србчета) Сттхови, који почињу:

Здравђ ми бно Ојмо Сараевче!

Здравђ ми бео познанви ЈОначе!! ЕОнакђ еси, те не само мишцомљ,

Него свачимљ човекђ чим мож' бвлти !!

Тада се десила она занимљива сцена, тако карактеристична, по стање духова у тадањем младом нараштају српском. Једнога летњег дана, у рано јутро, пробуди Сима Јашу.) „Устај Јакшо, водићу

1) Ту сцену испричао је сам Јаков Игњатовић у Три српска списштеља (Дјела , 1. 260—261.) само са извесним грешкама: то со десило 4. јуда, у лето, а не у пролеће како он тврди. Арнотов Магазит за фудожество шч моду, у 54 броју за 1888, има ову белешку: „Симу Милутиновића, млади СОрбљи, академици, на Орловом брду, испод Будима, 4. јулија 1888 венчаше јеловим венцем са шшеничним класем за класическог