Јаков Игњатовић : књижевна студија

4 ЈОВАН СКЕРЛИЋ

| >>

осигуран. Може се, говорио је он, родољубиво и класично дело написати и у хладној соби и борећи се са невољама, „но поред свег тог примерног класицизма већина неће добити вољу ка књижевности, но још већма ће се од те застрашити, и књижевна класа не да ће се увеличавати но смањавати се мора“. Све је зло што је читалачка публика мала и што се не да живети само од писања. Огуда површност и дилетантизам у српској књижевности. Ако св хоће да се народна књижевност унапреди, дужност је свих образованих људи, нарочито свештеника, да шире у народу љубав ка књижевности. Критике не треба да буде строга, чак и сурова према почетницима; она треба да има „карактер ободрења а не отуђења“. „Наша је књижевност још. као под стаклом створена зимска башпча, којој сваки ветар и зима шкоди. Ми имамо један другог поправљати, ми треба да се дамо исправљати, но зато можемо опет добри бити«“. Његов програм био је чисто нацибналан, уперен на ширење националне свести помоћу буђења успомена на народну прошлост. Чланак о Св. Андрији износпо је каку је велику улогу у прошлим данима играла прва столица Чарнојевића. Мисли о србском народу и његовој прошлости са призрењем на остале Југословене, које су се недовршене и бескрајно дугачке провлачиле кроз четпри свеске, само су исписи из Јована Рајића, са чисто васпитним, нимало научним клрактером. „Овде ме је руководила идеја размишљаљем о прошлости старе. србске државе пут крчити ренесансп њеној, са хегемонијом српском на Балкану“. Бурађ Бранковић, који је овде први пут почео излазити, писан је