Јован Амос Коменски

УРА ПИ

У РТ БИН ту > Ло

у наступу љутог огорчења: «0, људи божји! «да ме видите

онако гола-нага као што ме види онај, који све види, не би

вам ни на крај памети дошло да о мени слутите неправду '>

У каквим је тешким приликама тада Коменски био, види се најбоље из писма") које је он у Јануару 1647. упутио своме добром пријатељу Хартлибу, који му је за Ричела послао 50 тал. ма дајем он сам био у великој оскудици. У том писму жали се он: «Они што су око мене, могу посведочити, каквим сам бригама обузет, и какво су ми несносно бреме натоварили они, од којих сам се олакшици надао... Већ сам ти једном писао, и то понављам у највећој збиљи: Да сам остао сам, ја бих с помоћу бојом већ давно био свршио, што сам у почетку био наумио. Јер идеје, које су ми пред очима лебдиле, биле су већ пре [4 година, изложене у мом Продромусу; тад ми је дух био још чио за посао, а и божји благослов увек близо мене, све док сам радио скровито и са уздањем једино у Бога. Ну чим започех постајати чувен и обзирати се за људском помоћи, жудећи да створим нешто ванредно: тад снага духа побеже из своје средсреде и потону изморена и свенула у вртлогу; многоструки и разноврсни планови почеше стварати забуну, и успех ме стаде очевидно да напушта. Ја знам, драги Хартлибе, да су твоје намере биле најбоље, кад си ме извукао на видело, кад си ми прибавио благовољење високих покровитеља и кад си ми се за сараднике састарао; па ето, како је ствар са свим друкчије испала, него што смо желели! Ти си ме бацио у глиб, из кога нити ја знам изласка, нити ми га ти можеш показати. Моја савест ми је сведок, да ја пружену ми потпору нисам узео са каквом рђавом намером (н. пр. да се обогатим или прославим или да са незнатним трудом ствар свршим па после да се одмарам), већ само за то, што ми је у нарави да се у другог више поуздам него у сама себе, што од других више очекујем него од сама себе. На почетку требало се постарати и за случај смрти, да с једним човеком не умре и овако велико дело, већ да га се прегалачки прихвати њих више, ако би се коме од њих нешто десило, што се сваком смртноме дешава. У овакој смотрености ја не видим никакве кривице, већ једино бригу за саму ствар. Па зашто при свем томе пе би успеха: — Ја збиља не увиђам, да пам је с овом мобом што је с толико муке прикуписмо, Бог зна каква светлост и помоћ придошла. Прве идеје остале су оне исте; такође не налазим, да брже напредујемо, од кад смо: више људи узели у посао. На против, ми смо за-

1 у = ) Латински оригинал тога писма сачувао се, п датиран је !! (21) Јануара 1647. Може се читати и код Гиндели-а, стр. 546.

Ј. АК. А

| | | |