Јован Амос Коменски

50) Уа ВИ ЛАБИ у

пели; иако не идемо унатраг, а ми се извесно вртимо у ковитлацу без краја и конца, тако да ја не могу никако да верујем да ће ова околност ишта допринети успешнијем раду на овом делу. Јер ако буде воља божја, те ја умрем пре коначног свршетка тога дела онда ја не знам шта би се могло очекивати од оних који су ме до сад окружавали. Много би боље било, да ве оно сврши и обелодани, пи да се тим искре боље светлости што пре проспу, да постану познате и да ухвате ватру у даровитијим духовима. КЕ томе долази још и то, што сам ја искањем средстава за издржавање мојих сарадника, узео на себе толику беду, какве ми скромнији рад не би био никад донео. А што је још стидније, ја сам при нуђен да се бавим просјачењем !— Волим умрети него просити !|Доиста, ја се већ стидим да пишем писма овог садржаја; и ово је последње, што га управих насторима белгиске цркве... Шта више, ја помишљам, како бих опет (чим отаљам трновите дидактичне студије) којим начином дошао до каква чина. како бих тим осигурао кору хлеба, а остало да у тишини сам посвршавам....> Расположење што се огледа у овим врстама, било је врло отужно, готово очајничко. Тешкој материјалној оскудици, са бригом за свагдањи хлеб, која је допирала чак до просјачења — истипа само за сараднике — придружила се и свест пуна прекора због погрешних путева и непостигнутог успеха. Коменски је морао сам признати, да би био боље учинио, да сарадника није никако ни тражио и да се више у себе него у другога поуздао. К томе, Коменски је мислио, да се налази на стази, која не води главном позиву његова живота — мислимо «трновиту» (зршовваша) стазу дидактичних студија. Свкромни п с великом натегом постигнути успеси. у ствари не одговараху полету његовог генија. Са неспособним, често и бескарактерним сарадницима, за чије се издржање он толико бринуо и злопатио, морао се он годинама мучити, само да би испунио своју обавезу спрам једноверне земље и спрам свога богатог али нестрпљивог покровитеља, док га је сила његова духа одвлачила на пансофско-реалистична предузећа. И збиља опо изгледа као нека сумња у свој сопствени ђеније, кад Коменски на крају горе наведеног цитата показује жудњу за каквим тихим грађанским положајем, за кором хлеба. |

Лађица његовог живота. очевидно беше напшла на спруд. Таке спрудове не могу често на путовима свог живота ни велики духови мимоићи. Само вера у њину мисију у стању их је пренети преко таких спрудова. Коменски ову веру никад није губио.