Јован Амос Коменски

пржење ти

со СМРТ КОМЕНСКОГА

рећи : Ја верујем све оно што је у овој књизи. Успита ли ме ко подробније за моју вероисповест, ја ћу му казати апостолоку, пошто не знам да има краће, простије и силније, која. би сва спорна питања решавала. Захте ли ко да чује моју молитву, ја ћу му очитати молитву Господњу, пошто нико није био у стању да даде бољи кључ, који отвара срце оца небескога, него што га је дао једнорођени Син, који је дошао са, крила Очева. Упита ли ко за правила мог живота, ја ћу му казати десет заповести, јер мислим, да нико боље не може казати, шта се Богу допада, него (Он сам. Уесхте ли ко год да сазна моју казуистику (науку о савесности), ја ћу му одговорити : Сумњиво ми је све што је од мене; за то се бојим и кад право чиним, и рећи ћу смирено: Ја сам пекористан слуга) имај са, мном стрпљења»...

«Ну шта ће на све то казати они, што се диве људској мудрости! — Они ће извесно исмевати стару будалу, који са врхунца славе сам силази у дубину понижења. Нека се смеју, ако им је то драго. И моје ће се срце смејати, што је утекло од забдуда. Ја сам нашао своје пристаниште, — збогом. судбино и случајности ! Христос ми је све; његово подножје драже ми је него сви престоли овог света, његова низина — виша од сваке висине. Цео мој осивот није био ништа друго до вечито шутовање, непрекидно мењање конака, — нигде отаџбине. Ну ето сад је на догледу небеска отаџбина, пред чији ме праг довео мој вођа, моја светлост, мој Христов, који је отишао унапред да ми спрема место у дому оца мога, где је много станова; и он ће и доћи, да ме тамо одведе, да и ја будем онде где је он. То ми је дакле «једно што ми је нужно,» да. заборавим све, што је иза мене; и ја дакле хитам за награду последњег позива божјега». —..

ж

Хришћанство Коменскога, хришћанство узајамне трпљивости у верским стварима и ошштег једињења у духу истините љубави, које се много разликује од теориског хришћанства нашега доба, — зар тако хришћанство да нема никакве будућности! Коменсково апостолство мира (5 а ша !гетешт), којим је настојавао да равне хришћанске вероисповести сједини у духу хришћашске љубави, —- зар то само идеал да остане! Зар име «хришћанство» да постоји само у облику вероисповедном (конфесионализам); Дакле ни она шачица «браће» да не сме остати заједно, па да мисли Коменскога на његовој самртној постељи прими, чува их и даље распростире:!... Коменски беше по-