Јужна Стара Србија : историјска, етнографска и политичка истраживања. Књ. 1, Кумановска област : (са двадесет и три слике у тексту и једном етнографском картом)

18 ЈОВ. ХАПИ-ВАСПЉЕВИЋ

ставе Опајске и Липковеске Реке до Куманова најзеленије и најплодније је поље у целој Кумановској Кази. Овде је и сва Прешевеко-кумановска удољина најшира, у колико она припада овој кази. У овој реци има много риба. Највише има јегуља, 10 руна и шарана. У њој се ухвати јегуља и од 3—4 оке.

Састава Којнарске и Опајске Реке испод самога је пута који води из Куманова у Врање и Криву Паланку. И на једној и на другој реци на том друму има мостова. Простор између Којнарске и Опајске Реке, доскорашње кумановске ледине, зове се Средоpen. Ту је била утрина и пашњак за стоку и за друге потребе становништва. Али од последњих СОрпеко-тур_ских ратова (18376—1878) на овамо, откада је кумановско становништво почело нагло расти, Средорек се „цепа“ и претвара у њиве п баште. На њему се сада и куће зидају.

До Мидхат-пашинога времена, док се није саградио царски друм за Врање п Криву Патанку, мостова на овим рекама није било.

Од саставе своје код Куманова, Опајска п Којнарска Река теку даље право на југ. Одатле до улаока свога у Пчињу река се ова зове Кумановска. У томе свом току ова река иде поред села Лројевиа и често се тамо зове Пројевека Река. У кумановском, градском, и пројевеком атару ова се река одвраћа у ваде за наводњавање башта и других усева. Од Прој евца јужно река ова улази у Пчињу између ждрела Шупљега Камена и Бислимеких Карпа.

Највећа важност Кумановске Реке лежи у томе што она својом долином Прешевеко-кумановску удољину одводи на реку Пчињу и одатле Градишком Луком на Овче Поље и даље. Овом се долином стиже на Овче Поље доцније но долином Пчиње, али много лакше и много епгурније.

Важност ове долине запазила је и прва европока комисија која је седамдесетих година пепитивала терен у Моравско-вардарској долини за трасирање железничке пруге Београд— Солун. Тада је подигнута

| |