Људи из наше улице

25

МОЈА МАЛА ЛУДОСТ

Да ли да кажем да је била лијепа? Четрдесет година су урадиле своје. Ни највјештији козметичар неби могао избрисати трагове што су их оставиле по њеном лицу. Жене њених година, чак шта више, не воле комплименте о љубави. Оне знају да нијесу и не могу бити лијепе, осјећају да ако их покушавамо убиједити у супротно чинимо то само зато да би им на неки начин ласкали. Или да се то на индиректан начин смијемо њиховј ружноћи. Луција је и поред толико година сачувала нешто од онога што ми мушкарци зовемо женственост, што би нас, макар и не савим убједљиво, увјеравало да је она некада била заиста лијепа. Линија њеног тијела била је толико префињена да би јој завидјела дјевојка двадесетих година. Често пута сам се питао како је она успјела до тих година сачувати своју елегантност. Касније када сам је видио како сваког јутра, по упутствима једне модне ревије, ради гимнастику, како из дневних и недјељних листова преписује сваки козметички савјет, било ми је јасно. Што све жена неће урадити да би се допала мушкарцу. Оне често имају само један циљ —'допасти се, и оне иду к њему по цијену ма каквих жртава. Баш зато што је знала да има изразиту линију тијела, Луција је увијек носила уске хаљине. Под њима су се боље оцртавале облине њених кукова. Сјећам се добро хаљине коју је носила оне вечери код Марте. Права јапанска свила. Одакле јој-само та свила? И како