Људи из наше улице

26

је мирисала на ђурђевску љубичицу. Она, Марта колико год то жељела и настојала није имала укуса у облачењу. И зато треба имати смисла. Жени, ако жели бити допадљива, није довољна само љепота. Она мора имати грациозности. Колико пута сам послије оних сједељки код Марте и Катарине резоновао у себи: Љепота зове, али љупкост, манири, женственост, то веже. Луција је као ријетко која жена имала моћ да веже уза себе. Она је напросто приморавала мушкарце да већ прве утиске о њој понесе као жељу за поновним виђењем. Ма колико године чињеле бесмисленим свако дефинисање о њеној љепоти ипак је неизбјежна констатација да је она била, ако не лијепа, а оно симпатична и допадљива жена. Да ли да кажем да је била добра? Ако бих њену доброту цијенио по висини џепарца што сам га свакога дана добијао онда бих потврдно одговорио. На крају ја нијесам ништа више ни тражио од ње. Мени је крајњи циљ био богато постављен сто и доста новца. А њој? Њој је била потребна моја снага, мирис моје младости утоплом кревету који је заударо на устајали сир. Њој је било потребно да има некога уза себе коме би могла да гугуче, не водећи рачуна да ли тај неко ужива у том њеном мелодичном цвркутању. Она ме никад није упитала да ли ми је досадно, а ја јој то никада нијесам ни казао. Којешта, па то би била неопростива бесмислица са моје стране. Зар сам ја, урођени беспосличар, могао дизати свој кљун и тражити нешто боље. Моје колеге са факултета су радили као келнери по ноћним баровима, чак и као физички радници на жељезничкој станици само да би се могли прехранити. а ја сам имао не само масне ручкове, већ и одијело од енглеског штофа, лакиране ципеле и у свако доба испеглану кошуљу. И ма колико да сам у очима својих колега био „мали аристократа”, а у очима својих колегиница ~жутокљунац који се продаје за новац”, ја сам ипак јахао на коњу којега би многи пожељели. Требало је само