Људи из наше улице

27

да вјешто држим дизгине па да не искочим из седла. Али ... Док смо се колима, која смо узнајмили за поподневну шетљу, спуштали према центру града, њежно је пребацила руку преко мојега рамена и привукла ме ме к себи. Голубе, хоћеш ли вечерас код Марте на чај? Да, можемо. Али прије ћемо отићи кући. Морам се пресвући у вечершу хаљину. Па и ти мораш да обучеш друго одијело. Је ли тако? Ја сам опет потврдно климнуо главом. Ипак нијесам био нарочито расположен за ту посјету. Beh ми је свега било доста за данас. Осјећао сам потребу да се бацим на кревет и заспим. Луција, напротив, била је расположена. Читаво поподне колико смо провели у шуми, била је весела. Трчкарала је за лептирима, брала ружице, китила и мене и себе, кикотала се, личила је на десетогодишњу дјевочицу. А онда ме ггвавила неким досадним причама како ћемо ићи на море, изнајмити тамо лађу, па се отиснути на пучину и остати тамо дуго и дуго, далеко од радозналих очију. Ја сам се наравно правио као да ме све то интресује иако ми, баш ни мало није било стало до њене приче. Она је ту моју индиферентност касније примијетила. Прво ме радознало посматрала, а онда се почела љутити. Примјећујем промјену на вама млади господине казала је иронично са примјетном дозом узбуђечости. Ох, варате се драга Луцијо покушао сам је увјерити. Али осјећао сам како ме валстити глас издаје. Можад би ипак било боље да ми отворено кажете. Ја нијесам балавица. Њен глас је сада био не само повишен, већ и строг. Хтио сам још једном покушати разувјерити је, али она је и не сачекавши мој одговор потрчала уза степенице.