Људи из наше улице

28

Сада док сам се лијено пео за њом, корио сам себе због непромишл>ености која ме може коштати. Ничим нијесам могао оправдати свој поступак. Луција ми није била у толикој мјери досадна да бих је морао избјегавати. то што ја данас нијесам расположен као обично, била је моја ствар и требало је да остане само моја, а не да ју и оиа дозна. Поготову не да због тога дође до нежељених посљедица. Знао сам да је она самопоносна и да ћу се тешко моћи оправдати. Она је увијек савршеном тачношћу реаговала на сваки мој поступак. И увијек ми је стављала до знања да она не зависи баш много од мене. Иако сам могао сумњати да је то срачунати препад, ипак сам морао бити пажљивији. Већ једном, када сам се загледао у њену нећакињу, једва сам се извукао. Луција ме је жељела, то сам знао. Само то није била гаранција да она исто тако неби могла жељети и другога. Све оно што није имала надокнађивала је новцем. А њега је имала доста. Затекао сам је у соби, обучену'у шлафроку. Било ми је јасно да од вечерашње чајанке нема ништа. Мила, зар вечерас нећемо ићи код Марте? Боље да останемо. Теби је и онако све досадно. Али вјеруј ми није. Теби се то чини. Па ти знаш ... Да, знам да ти нијесам потребна. Има и млађих од мене. Само вараш се ако си убијеђен да зависим од тебе. Киптјела је од љутине. Видио сам како јој усне подрхтавају и само сам чекао када ће планути. А онда се је, на моје чуђење, умирила, збацила је са себе шлафрок, па је онда дио по дио веша почела