Људи из наше улице

31

ШВЕРЦЕР

Каменити пут води према планинском селу. спајајући двије државе, два свијета. Камење је глатко. Плоче сеоског пута глачали су напоредо опанци и цокуле, чете и појединци, кише и олује. Пут је подграђен међом. Мало даље жубори поток који ствара вода са извора Пипољевац. Близу врела је гранични камен, сур и неприродно усправан. Издигао се ту као чир између краљевине Црне Горе и Аустријске царевине. Нијем је гранични камен. Он само упија звукове, али не пушта гласа. Са једне стране до њега допире хајдучки живот, пјесма гусала, лавеж сточарских паса, живот мале планинске државе. С друге се на камен наслањају кундаци, звекећу цокуле, праште маневарски меци, чује неразумљив туђински говор. Тај међаш се скрива у магли, грије на сунцу и крије тајне граница. Од камена међаша води пут за Боку. По тој стази Мирчанке на упрт носе вреће ћумура и бале дрва. Испод пута је међа. Сакривена иза ње леже два финанса. Притајили се у засједи, онијемели. Само окрећу „маузерке”. притежу опасаче, намјештају фишеклије. То раде лагано, без шума. Вођа патроле повремено помаља главу изнад међе, а онда се склања, као лопов. Данас је наш! шапуће са њим је заувијек готово, или цуксфирер Вајс неће живјети. Још да на шмудри ћесар није измислио тако глупе законе. Да, дођавола и ти закони. Шверцера не смијеш убити, пише у њима. Можеш само пуцати изнад његове главе, а то је глупо рече други финанс.