Људи из наше улице

49

УДОВИЦА

Дубоке боре и набрекле вене одавно су исцртале вео старости по лицу Маре Триповић. Та се мрежа почела прести онога дана кад јој је умро муж. Од тада се читав њен живот преврнуо, пошао натрашке, као што иде рак у понту. Маре је остала самохрана удовица, без дјеце, на мршавом имању. Мало шуме на падинама Врмца, једно омитарено магаре и коза „Зеке” то је љена имовина. Кућа удовице је поред саме сеоске воде, уз пут. У њој нема ништа до једног зарђалодкревета и огњишта са камастрама. Под је већ давно пропао и некад уски простор између дасака толико се проширио да кроз те рупе човјеку може и нога пропасти. Плафона нема, па се виде почађале тигле на крову. Зидови су ишарани чађавим линијама. Испред куће расте мурва, али и она је у коријену шупља. Ту су некад кокошке, док их је било, носиле јаја. Сва у црнини, сама и самохрана, живи Маре послије мужевљеве смрти. Дани јој пролазе у шуми, са животињама. По читаве дане чува козу и магаре на пасишту у Почулима, а у Котор иде ријетко. Кад устреба петролеја или брашна, Маре насијече магаре дрва па га прода на которској пијаци и купи понешто што јој је потребно. Вјечно искрпљене котуле, запуштена, усуканог тијела и лица боје ржаног круха, живи Маре већ дуго времена. Сеоске славе, сијела, мобе, и вјеридбе све