Људи из наше улице

50

to прелази мимо ње, а да то она и не осјети. Она само ocjeha и посјећује покопе пред црквом, па и њих увијек пропрати кукањем за својим другом. Маре сваке недјеље посјети гроб мужа и на њему запали лојану свијећу, а код куће гори кандило. Кући дође сва забрађена и задихана, као да има задуху. Онда по женски, тако да су јој обје ноге на једној страни, појаше на магаре и пође да чува. Магаре привеже на пољани повише Контове куће, а козу за грабовину да брсти оне вршчиће, да се ђавоља шума даље не тићи. Из Почла, гдје Маре редовно чува, лијепо се види црква пред којом је закопан љен муж. Она, додуше, не види гроб, јер на њему нема ништа осим сасушених вијенаца од којих је остао само воштани папир и жица. Иа гробу има двије плоче. На оној плочи што се налази повише главе мрца сваке недјеље се пали по једна, а на задушну суботу двије свијеће и кандило. Маре тврдоглаво вјерује да све то користи души њеног покојног мужа и нико не покушава да је од тога разувјери. Скупа са покапаним воском, на ту сиву плочу слиле су се и сасушиле сузе које је удовица просула клечећи и јецајући над тим драгим мјестом које из Почула не види. Али, она га лако одређује издалека. Оно је одмах ту, уз ону лијепу гробницу од бијелога корчуланског мермера. И гледајући ту туђу гробницу она се cjeha своје несреће, а уопште и не мисли о ономе што види. Тада јој пред очима пролази сваки тренутак брачног живота све што се дало запазити од оног бојажљивог познанства и првих пољубаца до посљедње ријечи коју јој је муж рекао. Маре је од оних бокељских жена које врло брзо исказују љубав, а тугу и жалост још брже. Сјећала се Маре и своје љепоте. У младости је била права баница, а и он покојник био је као вила. Висок,- мораст, широких плећа, пун оне мушке куражи која заносно мами и осваја дјевојке. И увијек је био тако лијеп све до онога дана када се спотакао у главици враћајући козе и преко једног камена сломио кичму. Кад је умро, сузе су му оросиле очи. Жену је