Људи из наше улице

5

ЖИВОТ ЈЕ ТАКАВ

„Врло интересантан тип”, помислио сам одмах. Био је то висок сувоњав младић, малих, зелених мачјих очију и дуге, глатке, жуте косе коју је својим одњегованим прстима дотјеривао и правио од ње финесе. У џепу је увијек носио огледалце, чешаљ и резач за нокте. Сваки слободан тренутак користио је да се дотјера, јер је много полагао на то да увијек буде у реду. Носио се врло елегантно. Ход, покрети руке, мимика лица све је то било срачунато и одмјерено. У џепу се увијек нашла и чиста, испеглана, миришљава марамица коју је он, и без потребе, врло често употребљавао. Носио је мале штуцоване брчиће и дуге „бафе”, пушио је лулу и глумио озбиљна човјека. У њему сам гледао сина неког старог поморца који непрестано подражава свог оца, или пропалог студента који хоће спољним манирима да сакрије унутрашње сиромаштво. Писао је стихове и маштао да he једнога дана постати славан пјесник. Нажалост, мало је која од тих његових умотворина угледала свијета. Али њихов амбициозни аутор није губио наду, већ је и даље упорно писао и скоро уз сваку пјесму стављао оно „Посвеће:но госпођици X”. Становао је са својим колегом, банжарским чиновником, као и он болесним на плу-Iћима. Соба им је била доста пространа и укусно уре-Iђена. У једном углу стајао је двокрилни стаклени «орман са књигама; у другом велико огледало и мертмерни кип наге дјевојке; на средини два кревета, а по сзиду бројне умрљане умјетничке слике. Газдарица им