Људи из наше улице

52

нотона тишина која се обично ствара око самохраних удовица. Сталним удаљавањем од свијета, постепено али сигурно, примицала се Марина потпуна пропаст. О удовици нико није мислио, осим сестре јој Јане која је удата далеко ван граница Црне горе. Јане је исто тако добра душа као и Маре. Пошто су јој сељаци писали о скорој сестриној пропасти, она одлучи да јој пошаље сина Милана да је бар пред смрт разговори. Право говорећи Маре је сестрића већ давно заборавила. У животу га је видјела свега два пута док јој је покојни муж био жив. Једном је сестра посјетила њих са дјецом, а једном они њу. Али, Милан је тада био дијете од пет година. Кад је позне јесени 1941 године Милан закуцао на њена врата, она је помислила да Италијани долазе да је воде у интернацију. Гледајући пред собом здравог момка од својег соја, iboj одмах би лакше. Напустила ју је она досадна самоћа. То је била прва ноћ откако јој је умро муж да није плакала пред спавање, а ни по ноћи. Сада је само јастук квасила сузама. Милану су свашта причали о тетки, па и то да је луда. Због тога се он од ње помало бојао и у свему јој повлађивао. А када му је тетка испричала колико му мајка има година, он је од чуда занијемио. Помислио је, доиста је полудјела. Пошто се увјерила да јој сетрић све послове лијепо и тачно свршава, јер она је пазила на то како ће свезати магаре, Маре завоље Милана свом преосталом снагом своје љубави. Дошло је вријеме да више није могла издржати, а да се коме не похвали како има доброг сестрића. Једне недјеље, на повратак из цркве, добро се исплака, и онако у црнини пође код прве комшинке. Дуго се са њом разговарала. У почетку су причале највише о њеном покојном мужу. Обје су то причање зали-