Људи из наше улице

53

јевале јечменицом, сузама и уздасима. На крају је комшинка причала о Милану. То је златно дијете. Све ће ти учињети, да му је просто и благословљено. Милан је по дану вршио све оне послове које је раније обављала Маре. Ноћу је, и послије „коприфога”, одлазио по селу и касно се враћао кући. Тетка га је увијек чекала док се врати. Тада би ra са старачком досадношћу запиткивала гдје је био, а у себи је мислила да води љубав са неком дјевојком и то ју је радовало. Мислила је: „Ожениће се, па ће заувијек овдје остати”. Онда је Милан у кућу почео доводити .своје другове, па чак и неке непознате, које Маре никад у животу није видјела. Они су сједали око огњишта и о нечему тихо разговарали. Откако је Милан почео доводити другове, Маре је увијек сједала на кревету и под ногама држала врућу опеку да јој се топле ноге и да се лијечи од назеба. Разговор младића није прислушкивала, јер је била увјерена да та момчадија разговара о сеоским дјевојкама. Дању Маре све чешће иде по селу. Хвали сестрића и никада не може да га до краја нахвали. Казује кад се ко родио, што нарочито занима радозналу дјецу. Она ову старицу коју су у почетку са страхом гледали сада слободно запиткују када је које рођено; када је умро тај дјед ита баба; када се оженио стрико ... Само се нико не усуђује да је пита кад јој је умро муж, јер знају да би је то расплакало. Ти си, Божо, рођен на Божић, а брат ти Неђељко на свету неђељу. Али, као што су дјеца брзо завољела та Марина причања , тако су им она брзо постала и досадна. Она су хтјела нешто ново, а стара је причала увијек исто: кад се ко родио, умро, оженио или вјерио. Најприје су старији за Маром почели говорити да је „поп у котули”, а онда то прихватише и дјеца. Она би то радо рекла и у лице да се нијесу бојали Милана. Удовица то пак није примјећивала. Она је једнако во-