Људи из наше улице

54

љела све људе, па је вјеровала да и i-ву сви воле и да учествују у њеној тузи. У зиму те исте године неочекивано се Милан изгуби, нестаде као да је у земљу пропао. То је поново потресло сва Марина осјећања. Поново је почело кукање у кући удовице, али не више за мужем него за Миланом. Другог дана Мари је најближа комшинка казала да јој је сестрић отишао у партизане, а послије непуне двије године опет јој рече да је погинуо негдЈе у Босни, борећи се против Шваба. Кукање опет завлада у кући удовице, а једна комшинка из страха да се не сазна ко јој је казао пође код ње и поновно јој слага: Чујеш, Маре, изгледа да Милан није погинуо. То су наши само онако просули ријеч у народ да те Талијани не затворе. Удовица је доведена у такав положај да више никаквим вијестима није вјеровала. У срцу јој се скаменила вјера да је Милан жив, јер људи се тешко одлучују да мисле о ономе што је најцрње, а те непожељне мисли се саме намећу и копкају по сви Јести. Напокон се свршио и тај крвави рат. У Боку је дошла нова војска. Кажу да су стигли борци чувене П далматинске бригаде. У село испод Врмца стигла је само једна чета. Случај је хтио да у тој чети буде неки војник који се борио скупа са Миланом. Он је лична дошао код Маре и питао је ли она мајка покојног Милана. Дуго је тај непознати, али Мари близак човјек, причао о борбама по Босни и Сутјесци и о храброј погибији њеног Милана. Све је то она заливала сузама којс су ј°ј сс сливале низ образе на дрхтави подбрадак. Требало је много суза и јецања па да само мало заборави свог сетрића. Сада више није имала никог блиског, од својег соја, ко би јој утјешио чемерни живот. У рату је огољела и обосила.