Људи из наше улице

61

требало би га убити или анатемисати, не дозволити му да улази у божју кућу, аако је само настран човјек, требало би му ишчупати онај новац прије него што умре. Сви су вјеровали да је врло богат. Зарађује? Истина мала је то зарада, али из дана у дан за толико година, накупило се тога. Не троши на облачење, још мање за провод, значи, новац негдје спрема. И сада је требало дознати што је наумио са тим новцем. Коме ће га оставити, или ће га једноставно закопати у земљу да ту остане заувијек. Бриге су замарле мозгове, ломиле језике, а он је остајао исти, истина мало чуднији у другим очима. Пресријетали су га људи на улици, покушавали да му се приближе, нудили га цигаретом или нечим другим, али он их је све одбијао: „Имам ја. Свега доста имам. Ништа ми не треба”. Хтјели су да стекну његову наклоност, новца ради, јер ту је богатство. Али нијесу имали среће. Он је увијек неповјерљив, па је такав и остао. Једне ноћи када је ишао на гробље пошла је за њим и група радозналаца. Жељели су да виде што тамо ради, гдје је закопао благо што чува. Он је дошао на гробље, мирно шетао између гробова тражећи нешто, а онда послије читавог сата сјео на један од гробова, почео нешто да шапуће и да пружа руке к небу. Час је шапутао, час се гласно смијао, тако да су се они што су га пратили побојали за своју кожу. И када су хтјели да побјегну он их је примијетио, дао се у трк за њима лудо вичући. Та његова вика дигла је на ноге читав град. Једни су се смијали, други су га сажаљевали, а и једни и други били су увјерени да је полудио. Неколико дана послије ове вечери није излазио у град. Затворио се у своју шупицу и отуда се и дању и ноћу чула нека неразумљива вика и врискови. Неки су предлагали да се позову жандарми, да бар они уђу унутра. Други су предлагали да се доведе љекар, па да