Људи из наше улице

62

се лудак пошаље у болницу. На крају су се сложили да га за још неколико дана не узнемиравају. Прве недјеље која је дошла у цркви је била велика маса. Рано изјутра побожници су се почели купити пред црквом. На велико запрепашћеше неко примијети на врху звоника шјор Штефицу. Обучен као што се обично недјељом облачио, са црним фраком, стоји мирно посматра свјетину испод себе. Међу женама наста врисак. Мушкарци се избезумише, не знају што да раде, а са свих страна дотрчало и мало и велико да види приказаније. Полудио је човјек. Мичите дјецу. Може свега да буде. Скочиће одозго. Треба га спасити. Нека се неко попне горе. Два човјека потрчаше у цркву да се степеницама попну до звоника. Онима пред црквом стао дах. А шјор Штефица гледа збуњени народ. Мало касније стигоше и два жандарма. Покушаше и они са спољне стране да се попну. Радознала дјечурлија тискала се да све из близа види. Они старији им пе дају да приђу. Када су се она два човјека успела на кров и када им је требало још неколико корака па да га дохвате, шјор Штефица пусти неки надприродни крик и стрмоглаво се баци са звоника. Четврт сата касније његово згурено тијело, замотано у цираду, лежало је пред црквом, а градски љекар вршио је увиђај. Она два жандарма са још неколико радозналаца отворили су шупицу и у н>ој нашли мртвога мачка и на столу писмо са два динара. У писму је писало: „Надувене мјешине! Мислили сте да сам богат, а преварили сте се. Ова два динара дајем ономе ко ме баци у море. Сваке ноћи сам на тражио мјесто за свој гроб, али тамо све смрди.”