Људи из наше улице

73

РУЖОЊА

Кућа сиротињска и село Подосоје. На огњишту шкрипи лед. Ватру је погасила глад. Испод камених плоча на крову висе ледене жице сталагмити сиротиње. Ни миш да претрчи преко пода. Тишина испунила јазбину, црна тишина. И мрак. Неко дише. Вјероватно тишина? Не ... Не ... Не . .. Дише ... Овдје људи станују. живе у јами живота ... То прича црна тишина. А неко ипак дише. Очи су напрегнуте. Капци боле. Дишу, ма неће дуго! пријети глад. Ту је слабија половина породице: домаћин Спасоје Ћиров, жена му Илинка и болесна кћер. Хладноћа их сабила у један кревет, припила тијела, сакрила главе под поњаве. Три сина газе лед, снијежне намете, брзаке ријека, Игман, Неретва, Сутјеска грију их узавреле цијеви. њима није хладно. Узаврела момачка крв на пламену Скоја. Домаћин хрче. Хрче и дише убрзано. Надимају се длакаве груди. Зној пркоси леду. Спасоје! Спасоје, болан! зове га Илинка. А? Душмани су можда под прозором. Притаји се да нас не чују. Не хрчи, волу један! Јаох! Јаох, Илинка. Боли ли те? Реци! Не јецај.